Igre 
Dejan Savić i Milan Marić u "Direktno sa Minjom Miletić": "Jedan osmeh dnevno, to ulepšava i dan i život"
Komentari31/12/2021
-22:00
Agresivnim stavom "sve je ili crno ili belo", ništa nećemo postići, saglasni su Dejan Savić i Milan Marić, gosti novogodišnje emisije "Direktno sa Minjom Miletić", koji su ponovili i to da sportisti i kultura ruše barijere i gase požare jer ne profitiraju na raskolima i užasima.
Njih ne zanima politika koja se svodi na politikanstvo i ubeđeni su da se jedino razgovorom mogu prevazići duboke podele u društvu.
I Savić i Marić su samo u 2021. onim što su postigli ostavili neizbirsiv trag, a kakvi smo mi kao publika - jesmo li teški i umemo li da cenimo velikane dok su živi ili ih cenimo tek kad nas napuste?
"Mi testiramo konstantno ljude koji su živi, a tek onog trenutka kada ih izgubimo, onda postaju sveci. Ali onda je tom čoveku svejedno. Za života je trebalo neke ljude da čuvamo i da brinemo o njima, pa čak i da ne ispadnu ono što smo očekivali, nema veze, ali da imamo sistem čuvanja ljudi koji možda u nekom trenutku negde zasvetle, a ne da ih stavljamo u poziciju gladijatora gde oni za života moraju da se bore i sa sobom i sa svim oko sebe", istakao je glumac u čiji se talenat uverio milionski auditorijum zahvaljujući maestralnom portretisanju Tome Zdravković.
I Dejan Savić je saglasan s tim da "Srbi više cene pokojnike nego žive".
"Kad mi kažu živa legenda, pitam se kakav bih bio da sam mrtva legenda", dodao je najbolji vaterpolo trenera na planeti i selektor vaterpolo reprezentacije Srbije, "priznajući" da ne zna koliko je medalja osvojio, ali se seća da je sa 16 godina, kada je njegov otac potpisao njegov prvi profesionalni ugovor za "Partizan", shvatio da će vaterpolo biti njegov život.
Kada je reč o odnosima sa susedima, posle svega što se dešava(lo) na prostoru nekadašanje SFRJ, gosti Euronews Srbija su saglasni da sportisti i kultura ruše barijere, što je, prema rečima Marića, logično jer se deli isti jezik, ali i zajednička istorija.
Povezane vesti
"I ta mržnja i bezumlje koje se desilo su deo sad već te neke zajedničke istorije. Logično je da se neke stvari smiruju i gase požari preko kulture i sporta jer to su stvari koje ujedinjuju, koje ne profitiraju na raskolima i užasima", istakao je Marić.
Na pitanje kako objašnjava to što se čini da vaterpolisti vole da se bave politikom, Savić odgovora rečima da je to zbog toga što su "verovatno zanemareni".
"Ne volimo sami sebe, pa onda gledamo da nas vole drugi ili da nas mrze", dodaje Savić, koji je nedavno imenovan u Visoki savet gradonačelnika Banja Luke Draška Stanivukovića, a bude zadužen za razvoj sporta.
Prema njegovim rečima, njegov novi angažman nema veze s politikom.
"To je pro bono i apolitički, i treće - da se pokuša na višem, strukovnom nivou Banja Luka da se kroz sport uzdigne do onoga što mogu stvarno da imaju. Pritekao sam u pomoć, na poziv. Nema veze sa politikom", izričit je Savić.
S druge strane, i glumci malo-malo ulaze u politiku...
"Politika nisu samo partije, već i odnos prema ulici u kojoj živiš, odnos prema sebi i kolegama, gradu, državi, odgovornost... A ovde se sve svodi na politikanstvo, a politika je nešto što ti čini život i moraš da budeš aktivan", smatra Marić, koji je javno podržao borbu za prava LGBT zajednice.
Povezane vesti
Agresivnim stavom "sve je ili crno ili belo", ništa nećemo postići
Na pitanje koliko se u poslednjih 15 godina promenio odnos prema LGBT zajednici, Marić kaže da se stvari lagano menjaju, ali da ne može preko noći i da je potrebno vreme za određene stvari. Stoga, dok traje proces promena, smatra da je potrebna baza podrške.
"Mi stalno agresivno reagujemo, nemamo upute da nešto može da ide mirnim tokom. Agresivnim stavom ništa nećemo uraditi. Neke stvari mogu da se poboljšaju, pokažu, objasne, a ne večito ili je crno ili je belo", prokomentarisao je Savić, na šta se Marić nadovezao rečima da ako u jednom društvu dovedeš do toga da i vazduh delimo na političke partije, onda znači da smo u velikom problemu i da se to može prevazići razgovorom.
"Ne moramo nužno da imamo isto mišljenje na sve teme, ali je mnogo važno da možemo da razgovaramo o njima i da ne mislimo posle toga da smo smrtni neprijatelji. A kad pogledam bilo koju sferu, sve se svodi na to ili si za ovo ili si za ono. To je pogrešno, to je politikanstvo. Više ne smeš da kažeš ovo mi smeta, ali ovo mislim da je ovo dobro - ili sve ili ništa, i to je užasno teška pozicija za ljude i sve više primećujem da javne ličnosti izbegavaju da uđu u te makaze jer te makaze stvarno mogu da te iskasape", upozorio je Marić uz zaključak da se stoga sve na kraju svodi na zabavu gladijatorsku - dok jedni aplaudiraju, drugi zvižde.
Euronews Srbija
Povezane vesti
U novogodišnjoj emisiji "Direktno sa Minjom Miletić" Savić i Marić su govorili i o svojim najvećim pobedama, ali i najvećim porazima, kakva su im očekivanja u daljoj karijeri i šta je zapravo potrebno za uspeh.
"Velikim šampionima ne treba motiv", istakao je Savić, dodajući da trenera prave rezultati, a da je olimpijsko zlato u Tokiju ostvarenje jednog velikog snova generacije "živih legendi" koja silazi sa vaterpolo scene, a koja je napravila pomak u celokupnom razvoju vaterpola kao sporta.
"Sve ovo što se dogodilo jeste strategija i ostvarenje ciljeva, ali ti ljudi koji su sve to odradili, odradili su to na svoj način, velikom atmosferom i velikim drugarstvom, posvećenošću sportu i velikim poštovanjem koje su imali između sebe i prema treneru", naveo je Savić.
Najbolji vaterpolo trener na planeti podsetio je i na to da je vaterpolo jedini naš sport koji ima kontinuitet osvajanja medalja od 2000, a očekuje da će se mladi vaterpolo reprezentativci "bezbolno nasloniti na divnu, nepobedivu generaciju".
"Bane Mitrović će biti član sastava koji će već u maju igrati Svetsko prvenstvo. Mi smo posle Rio de Ženeira ušli u pripremu tima za Tokijo, tj. za tim koji treba da nastupa 2024. u Parizu tako da se pripremamo osam godina i svi ovi igrači koji će da naslede ovu šestoricu koja više neće igrati su u sistemu, igraju ozbiljne utakmice i velika takmičenja. Odgovorno tvrdim, već sad mogu da kažem da je naš cilj jedna od medalja u Parizu", kaže Savić.
Zdravlja, osmeha, pameti...
"Zdravlje i uvek samo zdravlje... I jedan osmeh dnevno, svakome to pospešuje i život i dan", poželeo je Savić gledaocima Euronews Srbija u 2022, a Marić poručio: "Zdravlje, malo sreće, malo ljubavi i malo više pameti".
A šta su planovi u 2022?
"Za početak da krene, pa da odmorim malo, pa ćemo videti. Nisam od onih što prave - ovo mora da se desi. Neka život malo iznenadi, pa da se snađem", kaže Marić, dok Savić kroz osmeh, između ostalog, kaže da planira da smrša.
Iako među sportistima i glumcima ima mnogo sličnosti, u tome kako doživljavaju uspeh, ipak ima razlika.
"Sličan je taj pristup, taj žar, ta posvećenost, fokus, strast prema poslu, ali za razliku od sportista mi nemamo takmičenja u kojima je jasno: `Еvo ovaj je neko najbolji ove godine`. Kod nas nešto drugo izaziva tu vrstu katarze. To nisu ni nagrade, nagrade su kao neke zastavice koje pobodete i stižu za nešto što je iza nas i samo su dodatni vetar za leđa da nastavite dalje, ali suštinski, najveća katarza je to kad znaš da si nešto uradio kako si želeo i to je najveća nagrada", kazao je Marić koji je u razgovoru za Euronews Srbija "priznao" da su mu upravo vaterpolisti najviše puta izazvali suze, pogotovu posle one konferencije za štampu i pesme "A sad adio".
Više se pamte porazi nego pobede
Uprkos svim veličanstvenim pobedama koje su vaterpolisti izvojevali tokom svih ovih godina, Savić kaže da i igrači i treneri više pamte poraze.
"Finale Olimpijskih igara u Atini 2004. je naveći poraz moje generacije i moj lični. A što se najveće pobede tiče, sigurno je to Rio de Ženeiro, on mi je bitniji i veličam ga u odnosu na Tokio, zbog atmosfere gde smo bili apsolutni favoriti, a krenuli smo loše, izgubli od Brazila i onda se iz pepela digli kao feniks i došli do zlata", naveo je Savić.
U glumačkom svetu, kaže Marić, ne primaju se golovi, ali se daju autogolovi i to su glumački porazi. Na pitanje da li se kaje zbog neke uloge, koju je bilo odbio bilo prihvatio, Marić ističe da sve zavisi šta su motivi i na osnovu čega se donosi odluka da li nešto želi da se radi.
"Nema kajanja posle nekih stvari, kad prihvatite ili ne prihvatite. Sve ono što su vaši motivi, šta želite, morate pre toga da budete sa sobom na 'ti'. Najopasnije za naš posao je da postanete sa sobom na 'vi' i kad počnemo sami sebi nešto da persiramo, onako intimno sami sebi. Dok si sa sobom na ti, dok znaš gde si i ko si, kuda koračaš, i sasvim je u redu želeti da poletiš, ali mnogo je bitnije da znaš da se spustiš, a da se ne ubiješ. A i ako se ubiješ, da umeš da ustaneš dostojanstveno i da nastaviš dalje", objasnio je Marić.
Euronews Srbija
Sumirajući ustiske o periodu koji je za nama, Marić je u "Direktno sa Minjom Miletić" kazao da je pandemija svima obeležila dve prethodne, a nažalost će i sledeću godinu.
"To je nešto što se svima dešava, a onda na nekim mikro planovima, što se tiče posla, desile su se neke lepe i velike stvari, tako da cela godina ako bih mogao da nešto izvučem, onda je to da je bila poučna. Naučila me je posebnoj vrsti strpljenja, načina razmišljanja i postupanja", kazao je Marić.
"Toma" je emocija
Uspeh i milionski auditorijum donela mu je uloga Tome Zdravkovića, a prema njegovom mišljenju razlog zašto su ljudi s takvim emocijama doživeli "Tomu" jesu upravo emicije.
"Dok smo dogovarali kako ćemo da pravimo film, pričali smo o tome šta je naš Toma. I onda kad smo izabrali šta je to za nas Toma, nekako se samo nametnulo da tu mora da emocija dominira. Opasnost sa emocijom je to što ona ne sme da bude lažna, moraš da balansiraš s njom i to je bio jedan izazovan zadatak, jer kako to sad konstantno praviti emociju, šta su sve emocije, kakav je Toma karakter, kakav je on po sebe... Celokupnu neku sliku da izgradimo o njemu. Shvatili smo da moramo da skočimo iz nekog aviona, pa padobran će se ili otvoriti ili... Srećom, padobran se otvorio. Prizemljili smo se", istakao je Marić.
Sada je već dobro poznata rečenica koju je reditelj "Tome" Dragan Bjelogrlić rekao Milanu Mariću: "Ne ličiš na Tomu, ne znaš da pevaš, ali si sjajan glumac", a u emisiji "Direktno sa Minjom Miletić", glumac je pojasnio kako je ipak došlo do saradnje.
"Zvoni mi telefon, ja se javljam; mi se do tog kastinga nismo poznavali. On se predstavio i rekao da me zove na kasting za jednu ulogu jer radi film o Tomi Zdravkoviću. Mislio sam da me zove za ulogu nekog drugog pevača, jer tu ima i cela estrada, ali mi je rekao da je audicija za Tomu: `Nešto ćemo da smislimo kako ćemo to da sredimo, ali hajde da probamo`", ispričao je glumac.
I tako su zajedno uspeli da "otključaju" ono što je suštinski važno za lik Zdravkovića - sukobljenost želje za životom i autodestrukcije.
"Nekako kada sam te stvari shvatio, onda je samo bilo bitno da shvatimo kako to da uradimo. Ali smo onda sabili redove, svima je bilo stalo da taj film ispadne kako treba i samo smo se pustili i krenuli", kazao je Marić.
Savić: Ne prodati tradiciju i izdati prijatelja, to me je vaterpolo naučio
Savić je "priznao" da nije još pogledao film, ali da će to svakako učiniti budući da pamti kako je legendu, kad je bilo klinac u povoju, slušao u čuvenom restoranu "Park".
A kada je reč o uspehu, smatra da su za to potrebni upornost i posvećenost, ali i sve više i više žrtvovanje samog sebe zarad rezultata i kolega.
"Velika je razlika između individualnog i kolektivnog sporta. Kolektivni sport razvija određene funkcije koje ti trebaju za život. Nije stvar da kroz vaterpolo postaneš sportista, već čovek", istakao je Savić, navodeći da je njega vaterpolo naučio nekoliko stvari.
"Beskrajnu energiju, posvećenost, atmosferu, svakodnevnu zezanciju i to je najbitnija stvar. I dok sam bio igrač i sada kad sam trener, svaki kolega i igrač znaju da mora jedan osmeh svakodnevno. A s druge strane, vaterpolo me je naučio da se ne proda tradicija, da se ne izda prijatelj", istakao je Savić.
Marić: Ovde sve što radim, nekako mi živac jače radi
Marić je naveo da dolazi iz porodice u kojoj se sport izuzetno ceni, tako da i on voli, prati i igra sport.
"Trenurao sam i plivanje i odbojku i fudbal, ali mi je nekako falilo to nešto još da se osetim življe življim. I to se desilo sa glumom. Krenuo sam spontano, nisam imao ideju da želim da budem glumac kad porastem želim. Nisam krenuo s ciljem, samo me je privlačilo i krenuo sam u osnovnoj, pa u srednjoj školi kroz omladinsko pozorište i posle sam samo imao želju da nastavim dalje", naveo je Marić, dodajući da nije odlučio da želi da ide negde po svaku cenu.
"Volim da dajem to što imam ovde, jer me se ovde stvari ipak malo više tiču. Sve što radim, nekako mi živac jače radi, osećam dublje. Što ne znači da ne bih i u inostranstvu. Ali kad sam bio pred tom odlukom, kada sam imao na stolu ponude, tada sam to najjasnije shvatio. Nisam baš strašljiv od izazova, volim sebe da bacam u izazove. Nije stvar u tome da se plašim promena. Već kad ovde, na primer, dobiješ da igraš Hamleta, ne igraš samo tekst Šekspira, već igraš sve - muku koju on proživljava, ovaj sistem, ovo sve ovde što ti je poznato, što osećaš, nekako igraš punokrvnije", objasnio je Marić.
Preporuka za vas
Komentari (0)