Raskošna karijera voljenog "Bebela": Kako je Žan-Pol Belmondo pokorio Evropu

Harizmatični Žan-Pol Belmond, francuski glumac koji je duže od pola veka svojim prepoznatljivim osmehom obasjavao filmsko platno, preminuo danas, 6. septembra u svom domu u Parizu. 

Belmondo kog je publika znala po nadimku Bebel, bio je najveća filmska zvezda Francuske šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, pa je kao i Alen Delon, igrao u svim važnijim ostvarenjima Novog talasa. 

Rođen je 1933. u uglednom predgrađu Pariza Neji na Seni, a njegov otac bio je poznati vajar Pol Belmondo. Pohađao je elitne privatne škole, ali ne s mnogo uspeha. Više ga je interesovao sport, a ostvario je solidnu, mada kratku, boksersku karijeru u tinejdžerskim danima.

Nakon što se razboleo od tuberkuloze, ostavio je sport i okrenuo se sceni, a Nacionalnu akademiju dramskih umetnosti upisao je 1952. godine.

Verovatno bi bio proglašen za najboljeg glumca generacije, da nije napravio skeč u kom se podmsevao školi, što je uvredilo žiri i učinilo da dobije tek "počasno priznanje". Kolege su ga mnogo volele i takva odluka žirija dovela je do prave pobune, koja je sutradan dospela na naslovne strane novina.

Tanjug/AP/Jacques Marqueton

Nakon diplomiranja, glumio je najviše u pozorištu, ali je ostavio iza sebe i niz manjih filmskih uloga.

U jednoj od njih, komediji "Un Drôle de Dimanche", primetio ga je Žan-Lik Godar koji je tada bio kritičar uglednog filmskog magazina. 

Pozvao ga je da igra u 12-minutnom kratkom filmu "Šarlota i njen dečko", koji je predstavljen kao "omaž Koktou". Međutim, uloga u Godarovom dugometražnom filmu "Do poslednjeg daha" snimljenom u leto 1959. učinila ga je jednim od najprepoznatljivijih lica Novog talasa.

Film je sniman gotovo stihijski. Godar je svakog dana pisao scenario za scene koje će se snimati tog dana, a nije korišteno veštačko osvetljenje, kako bi glumci mogli da budu spontani. Belmondo je na Godarovu taktiku odlično reagovao i film je postao instant komercijalni hit.

Postao je međunarodno priznat i pojavio se u adaptaciji "Moderato Cantabile" Pitera Bruka, kao i uz Sofiju Loren u "Dve žene". Ali, poput Delona, voleo je francuski film i ostavio zapaženu ulogu u još jednom Godarovom filmu "Žena je žena" iz 1961. 

Ostaće upamćen i kao sveštenik Leon Morin u istoimenom filmu 1962. iako se specijalizovao za uloge gangstera i sitnih kriminalaca. Tako je "Čovek iz Rija", špijunski film sa Fransuaz Dorleak, bio je još jedan veliki hit, koji je bio baš po njegovom ukusu.

"Više volim da igram avanturističke filmove kao što je 'Rio', nego intelektualne filmove Alana Renea ili Alana Rob Grijea", izjavio je jednom prilikom.

Ostvario se i kao producent filmova "Dr Popol" i "Čovek iz Akapulka", kao i upravo Reneove političke drame "Staviski".

Devedesetih se vratio pozorištu, kao Sirano de Beržerak i građanin Kejn, zatim i u filmskoj adaptaciji "Jadnika".

Tanjug/AP/Levy

Za film Kloda Leluša "Itinéraire d'un enfant gâté" dobio je Cezara, francuski ekvivalent Oskaru, ali je odbio da preuzme priznanje, jer je umetnik koji je dizajnirao statuu Sezar Baldačini, jednom prilikom podsmešljivo govorio o delima njegovog oca.

Dva puta se ženio i dva puta razvodio, a živeo je i sa bivšom Bond devojkom Ursulom Andres sedam godina. Imao je četvoro dece, među kojima je bivši vozač Formule 1 Pol Belmondo, a najmlađu ćerku dobio je 2003. kada je imao 70 godina. Njegova najstarija ćerka Patricija poginula je u požaru 1994. 

Preživeo je moždani udar 2001. dok je bio na odmoru na Korzici, koji je ostavio trag na njegovom držanju i govoru. 

Svoj poslednji film "Un Homme et Son Chien" (u slobodnom prevodu "Čovek i njegov pas") u kom nije krio svoje stanje, snimio je 2009. 

Nagrađen je Zlatnim lavom za životno delo na Filmskom festivalu u Veneciji 2016. godine.

"Nikad ne mislim o svojoj prošlosti. Samo napred, napred, napred", rekao je preminuli glumac.