Dve decenije od odlaska pisaca Đorđa Lebovića, scenariste legendarnih filmova kao što su "Valter brani Sarajevo" i "Most

Đorđe Lebović veliki srpski pisac, scenarista i dramaturg, umro je pre dvadeset godina, septembra 2004. godine.  

Autor je scenarija za niz poznatih filmskih ostvarenja, kao "Valter brani Sarajevo", "Most", "Partizanska eskadrila", ili serije "Aleksa Šantić", dobitnik čak tri Sterijine nagrade, a njegova sećanja "Semper idem" svrstavaju se u sam vrh savremene srpske literature.

Đorđe Lebović rođen je u Somboru juna 1928. godine. Bila je to građanska jevrejska porodica bez verskog ekskluzivizma, čiji su pojedini pripadnici bili inoverni, Srbi, Mađari, Nemci. 

Otac, s kojim inače nije živeo pošto su roditelji bili razvedeni, bio je  zaljubljenik u teatar, dramaturg amater lokalne pozorišne kuće.

U proleće 1944, pohađao je tada šesti razred gimnazije u rodnom gradu, u vreme masovnih hapšenja Jevreja u Mađarskoj, odveden je u koncentracioni logor, poput gotovo svih somborskih Jevreja, njih oko 1.200, tih dana. Njegova rodna Bačka u to veme nalazila se pod okupacijom Mađarske. Bio je u logorima Aušvic, Gros Rozen, Saksenhauzen, Ginkirhen, Mathauzen. 

Po povratku u Sombor, ustanovljava da je uz brata jedini preživeli. Četrdeset članova njegove porodice ubijeno je u tom ratu.

U posthumno objavljenim sećanjima opisuje kako se vratio u kuću njegovog dede s kojim je živeo do hapšenja, za kog je verovao da se uspešno sakrio. Ispostavilo se da ga je mađarska žandarmerija ubila desetak dana pošto su somborski Jevreji odvedeni iz grada. Baku, koja je inače bila rodom Nemica, streljali su međutim oslobodioci, zbog navodne saradnje sa okupatorom, u šta nije mogao da poveruje. U kući njegovog detinjstva našao je neke nepoznate ljude. 

Dobio je stipendiju za studije tehnike u Beogradu, ali je ubrzo prešao na filozofiju. Rano počinje da se bavi žurnalistikom, kao saradnik lista "Jež" i gradskih radija Beograda i Novog Sada. Potom je postavljen za kustosa koju godinu ranije osnovanog Muzeja pozorišne umetnosti. 

Od 1960. upravnik je Izložbenog paviljona u Masarikovoj, u Beogradu. Ta nekada važna gradska institucija kulture, zavidnog prestiža, nestala je 1987. godine, a na njenom mestu izgrađena je garaža. 

Godine 1976. osnovao je Udruženja dramskih pisaca Srbije i na njegovom čelu bio do 1978. Od 1979. do 1981. bio je direktor Drame Beogradskog dramskog pozorišta. 

Kao pisac, bio je moglo bi se reći, određen fenomenom zla. To ga je zapravo i primoralo da se "lati pera". Kako je sam zabeležio, posle iskustva boravka u logorima, osećao je potrebu da svedoči, verovatno i da sebi nekako pomogne u razumevanju onog što je doživeo.   

Pisao je dramske tekstove, za teatar, radio i televiziju. Kao scenarista, autor je niza popularnih filmskih ostvarenja. Dovoljno je pomenuti samo "Valter brani Sarajevo" ili seriju "Aleksa Šantić".

Međunarodni uspeh doživeo je čak i kao strip scenarista, autor je izuzetno uspešnog strip serijala "Partizani", koje inače crtao poznati zagrebački autor Julio Žil Radilović.

Još kao gimnazijalac režirao je, u školi, "Put oko sveta" Branislava Nušića. 

Njegovi dramski tekstovi "Nebeski odred" (1957), "Haleluja" (1965), prvi put izveden u Varšavi, i "Viktorija" iz 1968. godine, čine trilogiju na temu iskustva logora. 

Dela "Dolnja zemlja" i "Sentandrejska rapsodija" nastala su na osnovu motiva iz dela sentandrejca Jaše Ignjatovića ("Milan Nerandžić", "Poeta i advokat", "Patnica") i vidno odišu atmosferom njegove rodne Vojvodine. Kao i "Ravangrad", oblikovan pod utiskom dela Veljka Petrovića, takođe Somborca.  

Izvođenjem Labovićeve "Dolnje zemlje", marta 1981. svečano je otvorena nova zgrada Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. 

Osim širom negdašnje Jugoslavije, njegova dramska dela izvođena su u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Nemačkoj, Mađarskoj, Rumuniji.

Autor je niza radio drama: "Svetlosti i senke", "Ponor", "Svetionik",  "Sahrana počinje obično popodne", "Hiljadita noć", "Crni kovčeg", po motivima iz dela Semjuela Beketa, "Apokalipsa", "Traganje po pepelu" . Izvođene su i na programu Bi-Bi-Sija, Bavarskog radija, radija u Frankfurtu, Kelnu, Berlinu, u Irskoj, Holandiji, Švedskoj, Finskoj, Italiji, Austriji, Izraelu.
Napisao je ukupno 12 scenarija za televizijske filmove i serije, među koji su pojedina doživela izuzetan međunarodni uspeh.

Od 1992. do 2000. boravio je u Izraelu. Po povratku piše sećanja, objavljena posthumno, nedovršena, pod naslovom "Semper idem". To delo književna kritika doživela je kao sam vrhunac moderne srpske književnosti. Naslov "Semper idem", latinsku kovanicu čije je značenje "uvek isto" preuzeo je sećajući se natpisa na evangelističkoj crkvi u Somboru, gde ga je vodila baka. Bio je to zapravo svojevrsni njegov komentar na ratove i atmosferu mržnje i straha koja je pratila raspad Jugoslavije. U sećanjima je opisivao spiralu zla vidnu uoči i tokom Drugog svetskog rata, koju je nanovo, kako je naglašavao, doživeo devedesetih na prostoru Jugoslavije, što ga je oteralo u emigraciju. 

Predstava "Semper idem", oblikovana po njegovim sećanjima, u izvođenu Narodnog pozorišta Sombor, u dramatizaciji Gorčina Stojanovića, takođe je nagrađena Sterijinom nagradom.