"Bacač diska": Sve o Mironovom remek-delu koje je postalo simbol Olimpijskih igara

Jedan od najprepoznatljivijih simbola Olimpijskih igara, pored šarenih krugova, predstavlja prikaz bacača diska, poznatog i kao "Discobolus", koji je delo atinskog vajara Mirona.

Originalna bronzana skulptura je nažalost izgubljena, ali su kroz vekove napravljene brojne kopije, uglavnom u vreme Rimskog carstva, najviše od mermera, jer je to bio manje skup materijal.

Dva najznačajnija primerka čuvaju se u Nacionalnom muzeju u Rimu i Britanskom muzeju u Londonu.

Skulptura prikazuje golog sportistu, u trenutku maksimalne napetosti, pre bacanja diska, koji je u vreme njenog nastanka bio pravljen od kamena, gvožđa, bronze i olova, za razliku od današnjih diskova, koji se obično prave od drveta, plastike ili fiberglasa.

Prema savremenim standardima sporta, položaj u kom se bacač nalazi smatra se neefikasnim, pa čak i sputanim, ali je moguće da je Miron odabrao baš takav položaj, kako bi istakao muskulaturu svog modela. 

U čast Olimpijskih igara koje se održavaju u Parizu, predstavljamo vam neke interesantne činjenice o ovoj skulpturi:

Različite verzije

Kako je izgledao originalni "Bacač diska", možda nikada nećemo saznati. Naime, dve najpoznatije verzije reprodukcije izgledaju tako da sportista gleda na suprotne strane. Tome su delimično doprinele spletke nekih od najvećih kolekcionara u Evropi 18. veka. 

Naime, prva reprodukcija Mironovog dela otkrivena je 1781. u Vili Palombara u Rimu, koja je bila u vlasništvu porodice Masimo. Skulptura datirana na 2. vek nove ere restaurirana je i izložena u Palati Masimo i za kratko vreme postala prava međunarodna senzacija. Zato ju je na čuvanje preuzeo Nacionalni muzej u Rimu, gde se i  danas nalazi.

profimedia

Nekoliko godina nakon ove verzije, pronađena je i rimska verzija "Discobolus"-a i to 1790. u Hadrijanovoj vili u Tivoliju, nadomak prestonice Italije. Naredne godine otkupio ju je na aukciji čovek po imenu Tomas Dženkins, britanski slikar, trgovac umetninama i antikvitetima. Pošto je glava bila odvojena od tela, čuveni italijanski vajar tog vremena Karlo Albačini, u konsultaciji sa Dženkinsom, odlučio je da je pozicionira suprotno od verzije iz Vile Palombara.

U želji da skupo proda resturiranu skulpturu, Dženkins je kupcu Čarlsu Taunliju, britanskom veleposedniku i kolekcionaru u pismu priložio mišljenje vatikanskog antikvara Enija Kvirina Viskontija, koji je tvrdio da je ta verzija bolja i od Mironovog originala, a "Discobolus" Masimovih "prenaglašen i svakako odvratan za videti".

Njegova verzija priče dodatno se učvrstila nakon što je u Hadrijanovoj vili pronađena još jedna obezglavljena verzija, koju je baš Viskonti otkupio za kolekciju Vatikana, a koja je restaurirana prema Taunlijevoj ideji.

Takođe, odbio je da izda sertifikat o autentičnosti "Bacaču" iz Vile Palombara.

Iako danas među istoričarima umetnosti postoji konsenzus da položaj glave na Taunlijevoj sklupturi nije autentičan, ona je ipak postala legendarna.

Odraz šireg trenda u starogrčkoj umetnosti

Iako su današnje Olimpijske igre proslava sporta i fizičkih veština, za Grke su podrazumevale i kulturne i religijske svetkovine. Održavale su se u Zevsovu čast i to barem od 776. godine pre nove ere, pa sve do 393 nove ere na svake četiri godine.

Sportisti su predstavljali svoje gradove-države iz panhelenskog područja i takmičili se u svetilištu u Olimpiji koje se nalazilo u Zapadnoj Grčkoj.

Kada je Miron stvorio bronzanog "Bacača diska", Grčka se nalazila na vrhuncu umetničkog, kulturnog i sportskog uspeha, a istoričari taj period njene istorije smatraju najprosperitetnijim u drevnom svetu. 

U to vreme, za istaknute članove društva nije bilo dovoljno da budu dobri sportisti, bogati i uspešni, nego da teže kompletnosti i podjednaku pažnju posvećuju telu i duhu.

Prikaz bacača diska je primer takvih vrednosti. Osim toga što predstavlja idealizovano telo sportiste, prikazuje i njegovo lice kao neverovatno smireno i opušteno, uprkos velikoj napetosti tog trenutka. 

 

 

Tako su prikazivane i druge figure u pokretu, a dobar primer je "Posejdon iz Artemizija" (pojedini stručnjaci smatraju da skulptura zapravo predtavlja Zevsa), koji je nekada u ruci imao trozubac. 

U kasnijim godinama, grčkim umetnicima bilo je važnije da svoje junake predstavljaju realistično, pa su tako i izrazi lica kasnije odražavali žar borbe, a neretko su predstavljane i povrede.

profimedia

Iako je drevan, "Discobolus" je i danas prepoznat i značajan, a važi za jedan od simbola Olimpijskih igara. Od prvih 1896. modernih Igara, kada je dobio počasnu poštansku marku u Grčkoj, našao se na koricama mnogih knjiga, turističkih vodiča i postera, pa čak i na novčanicama zemalja u kojima su održavane Igre.

Na takvim memorabilijama podjednako su zastupljene i Taunlijeva i verzija porodice Masimo, jer je "Bacač diska" davno nadrastao svake prepirke među istoričarima umetnosti.