Zašto mnogim egipatskim statuama nedostaju nosevi?

Ako ste nekada gledali skulpture iz drevnog Egipta, verovatno ste primetili da mnogima od njih nedostaju nosevi. Lako je pretpostaviti da su prikazi faraona i njihovih vernih sluga oštećeni zubom vremena, ali je zapravo uglavnom reč o namernim promenama ličnog opisa, koje često svedoče o egipatskoj istoriji više i od same skulpture.

Ta tema bila je interesantna Edvardu Blajbergu, kustosu Egipatske galerije Muzeja u Bruklinu, koji će uskoro predstaviti izložbu "Striking Power: Iconoclasm in Ancient Egypt".

"Konzistentnost u oštećenjima skulptura sugeriše da je reč o namernim postupcima", kaže Blajberg navodeći za CNN niz političkih, religijskih, ličnih i kriminalnih motivacija za takve činove vandalizma.

Da bismo shvatili zašto su drevni Egipćani uništavali svoje kulturno nasleđe, kom se sada cela planeta divi, potrebno je da poznajemo njihovu percepciju sveta.

Oni su pripisivali velike moći fizičkoj reprezentaciji ljudskog lika. Verovali su da ljudska duša može da naseli predmet sačinjen po njenom liku, baš kao i sama suština božanstva. Zato je vandalizam bio usmeren na to da "oslabi" snagu čoveka kog ta statua predstavlja.

The Metropolitan Museum of Art, New York

Većina skulptura i reljefa koje se danas nalaze u muzejima, imala je ritualnu svrhu. 

"Sve one imaju veze sa natprirodnim. U grobnicama su 'hranile' preminulu osobu darovima sa ovog sveta. U hramovima su predstavljale kraljeve i druge pripadnike elite, koji su imali dovoljno sredstava da sebi obezbede zagrobni život. Egipatska državna religija bila je aranžman u kom su kraljevi brinuli o božanstvu, koje je zauzvrat brinulo o Egiptu. Statue i reljefi bile su dodirna tačka između onog i ovog sveta, a poseban ritual mogao je da ih oživi", objašnjava Blajberg.

Međutim, ikonoborstvo je moglo da poremeti tu moć.

Oštećeni deo tela više ne može da radi posao, pa tako bez nosa na statui, duh u njoj više ne može da diše. Oštećivanjem ušiju, statua više ne može da čuje obrednu molitvu, kako bi "oživela". Na statuama koje su prikazivale ljude kako pružaju ponude bogovima, odsecana je leva ruka, kojom su se obično prinosili darovi, dok je na onim statuama koji primaju ponude, odsecana desna.

Čak bi i najobičniji pljačkaš grobova znao da treba da ošteti statuu osobe čije zagrobne darove planira da ukrade, kako mu se ona ne bi osvetila.

The Metropolitan Museum of Art, New York

Praksa unišavanja ljudskih skulptura seže do samih početaka egipatske istorije i o tome je ostavljeno mnogo pisanih tragova. Pronađeni su čak i hijeroglifi sa uputstvom vojnicima da pre ulaska u bitku, naprave voštani prikaz svojih neprijatelja, a zatim ih unište. 

Ikonoborstvo širih razmera uglavnom je imalo politički motiv. Uništavanje lica statue bilo je kao menjanje istorije. Tako su dve moćne egipatske kraljice Hatšepsut i Nefertiti, praktično izbrisane iz materijalnog nasleđa. 

"Vladavina Hatšepsut predstavljala je problem za legitimitet naslednika Tutmosa III, a Tutmos je to rešio tako što je praktično eliminisao sve prikaze kraljice i izmenio sećanje na nju", objašnjava Blajberg.

Nefertiti je, pak, imala tu nesreću da je njen muž Ehnaton doneo religijsku revoluciju, koja nije bila dočekana s dobrodošlicom i zato su mnogi spomenici koji su upućivali na kraljevski par, uništeni nakon njihove smrti. 

Zanimljivo je da skulpture u takvim napadima uglavnom nisu uništavali obični vandali, nego "umetnici", koji su dletom ciljano skidali određene delove statua. Štaviše, oni koji su imali zadatak da uništavaju skulpture, uglavnom su umeli da čitaju. 

The Metropolitan Museum of Art, New York

Dolaskom hrišćanstva na prostore Egipta, narod je počeo da se plaši drevnih skulptura, kao paganskih demona, a naročito su napadane statue koje su nudile darove božanstvima, ali su nakon invazije islama u 7. veku Egipćani potpuno izgubili strah prema ritualnim objektima i koristili ih za izgradnju. 

"Drevni hramovi postali su kamenolomi", kaže Blajberg dodajući da su u srednjevekovni Kairo ugrađeni materijali iz drevnog Egipta.

Za moderne ljude koji cene Egipatske artefakte i majstoriju drevnih umetnika, takva praksa deluje nezamislivo, ali Blajberg ističe da stari Egipćani zapravo nisu ni imali reč za umetnost. To je za njih bila "oprema". 

"Kad govorimo o tim artefaktima kao o umetnosti, mi im oduzimamo kontekst. Slike i oblici u javnom prostoru je odraz toga ko ima moć da ispriča priču o tome šta se desilo i šta treba da se zapamti. Svedočimo osnaživanju mnogih grupa ljudi sa različitim mišljenjem o tome šta je adekvatan narativ", kaže on.

Priredila: S. R.