Igre 
Zaboravljeni u Albaniji: Avganistanci i dalje sanjaju o Americi godinu dana nakon što su Talibani preuzeli vlast
Komentari19/08/2022
-23:37
Scene uplašenih Avganistanaca koji pokušavaju da napuste zemlju na bilo koji način u avgustu 2021, uključujući i kačenje za prepune vojne teretne avione, nakon povlačenja snaga SAD-a i talibanskog preuziimanja Avganistana, emitovane su na televizijskim ekranima širom sveta uz široko rasprostranjeni užas i zgražavanje.
Brzo povlačenje i kasniji kolaps vlade ostavili su vakuum moći koji su u potpunosti popunili talibani, nasilna fundamentalistička grupa posvećena preokretu bilo kakvog demokratskog napretka postignutog u zemlji od preko 38 miliona stanovnika tokom protekle dve decenije.
Godinu dana kasnije, u malom albanskom primorskom gradu Šengđinu, ugnježđenom između blistavog Jadranskog mora s jedne, i visokog planinskog venca s druge strane, nekoliko stotina avganistanskih izbeglica je zaglavljeno u limbu.
Za njih su užasi avgusta 2021. još uvek svež i bolan podsetnik na trenutak kada je njihova uloga u obezbeđivanju slobodne budućnosti Avganistana u kome će svi biti jednaki isparila u vazduh.
"Bilo je krajnje neorganizovano", kaže u razgovoru za Euronews Aziz, prepričavajući povlačenje i evakuacije koje je organizovala američka vojska.
"Mnogi ljudu su mislili isto kao i ja: hej, mi imamo dosta veza sa vladom SAD, sigurno je to samo igra čekanja dok nas ne izvedu iz zemlje"
Oni ne mogu i ne žele da se vrate u Avganistan gde su talibani samo ojačali svoju moć. Isto tako, mnogi ne znaju ni kada će dobiti američke vize, što je obećanje dato posebno onima koji su sarađivali sa američkim osobljem u zemlji.
Povezane vesti
Aziz je zamolio da ga ne pominjemo punim imenom jer još uvek ima rođake u Avganistanu koji bi možda jednog dana želeli da odu ili bi mogli da se suoče sa odmazdom od strane talibanskih snaga.
U Šengđinu boravi sa svojom majkom i kako kaže, oboje su visoko anksiozni zbog nedefinisane budućnosti.
"Da sam pre godinu dana znao da će trajati ovoliko, verovatno bih dobio srčani udar. Rečeno nam je da ćemo dobiti vizu za nekoliko meseci", kaže on.
Godina praznih obećanja
Aziz se jasno seća osećaja predstojeće katastrofe koju su on i drugi osećali uoči avgusta 2021.
"Radio sam u Kabulu kao konsultant. Shvatio sam da regioni u zemlji padaju i postojale su različite procene koliko će vremena biti potrebno da Kabul padne. Ali, znali smo da će se to dogoditi", priseća se on.
Aziz je izuzetno elokventan dvadesetšestogodišnjak sa savršenim znanjem engleskog jezika i dubokim razumevanjem političke situacije u svojoj zemlji.
On je ljut na one koji usputno zaključuju da se avganistanska vojska nije borila, navodeći "stotine hiljada žrtava" tokom godina. Takođe je ljut na mnoge analitičare i autore koji su podržali američko povlačenje.
Povezane vesti
Studirao je informacione tehnologije na Američkom univerzitetu u Avganistanu i bavio se drugim temama kao što su psihologija i ekonomija, dok je takođe učestvovao u različitim takmičenjima.
Selio se nekoliko puta tokom svog života - iz Pakistana, gde su bili izbeglice, nazad u rodni grad Kandahar i na kraju u Kabul. Govori urdu, dari, paštu, a francuski je naučio još u srednjoj školi.
Kaže da je za to najviše zaslužan njegov otac koji ga je učio engleski kroz igru rečima, ali i rad njegove majke u obrazovanju, što je uostalom, i oblikovalo njegove poglede na svet.
Euronews
Povezane vesti
Aziz i njegovi prijatelji osetili su da se situacija u zemlji konstantno pogoršava, čak i pre zvaničnog pokretanja američkog povlačenja - odmah su počeli da traže načine da odu.
"Odlučio sam da pokušam da dobijem vize za mesta poput Turske, a u to vreme je bilo veoma teško doći do nje zbog ogromne potražnje. Kako su stvari nastavile da se pogoršavaju, odlučili smo da idemo u Pakistan, što nije bila idealna opcija. Međutim, mamina viza je stigla, ali moja nije", kaže i nastavlja:
"Kada je pao moj rodni Kandahar, gde su se vodile teške borbe, znao sam da je pitanje vremena kada će domino efekat doći do Kabula"
Kada je američki predsednik Džo Bajden objavio planove za povlačenje, Aziz je osetio utehu u činjenici da je deo velike grupe Avganistanaca koji su radili sa vladom ili Stejt departmentom i čiju se bezbednost zapadna zemlja obavezala da garantuje.
"Pošto sam ranije sarađivao sa Institutom za mir SAD-a, imao sam klasifikaciju prvog i drugog prioriteta, što je bila alternativa programu specijalnih imigrantskih viza koja zahteva da ljudi rade sa vladom SAD", objašnjava on i nastavlja:
"Pored mog rada u institutu, imao sam i stipendiju na univerzitetu, pa sam koristio te referentne brojeve da pokušam da obezbedim mesto u nekom od aviona koji napuštaju Kabul”
Ujutro nakon pada Kabula, Aziz je otišao na posao kao i obično kada je video avganistanske tenkove koji su pobegli iz Majdan Vardaka, susedne provincije, u lošem stanju. „Saobraćaj je bio užasan. Počele su da se šire glasine da su ušli u grad i haos se proširio.
"Čuo sam da su ušli kroz Pagman, koji je blizu mog mesta stanovanja dok je moja mama bila u petom okrugu. Sećam se da sam žurio da stignem tamo, i sve što sam mogao da vidim jeste da su ljudi išli u suprotnom smeru prema aerodromu. Čak sam video i bivše ministre i parlamentarce kako sa torbama trče ka aerodromu", kaže on.
Vraćao se nekoliko dana, pokušavajući da prođe do pisti i obezbedi mesto u avionu. Seća se da je avion bio prepun i da su ljudi jedva mogli da dišu.
"Kada je američka vojska preuzela kontrolu nad aerodromom, nije imala efikasan način da otkrije koga da puste unutra. Tako da su ljudi koji su bili dovoljno hrabri da uđu na aerodrom — čak i po cenu svog života, bili ti koji su na kraju evakuisani", priča i nastavlja:
"Nikada nisam video ništa slično. Talibani su pucali,svaki dan bi neko umro. Dakle, prvi avioni koji su otišli nisu nužno bili ljudi koji su imali veze sa SAD, oni su samo uspeli da dođu do aerodorma, dok su ljudi koji su sarađivali sa američkim osobljem, izostavljeni“, tvrdi on.
Kada je postalo jasno da povezanost sa univerzitetom neće biti njegova karta za izlazak iz zemlje, počeo je da se obraća raznim organizacijama i nevladinim organizacijama. Ali, kako se bližio rok američkog povlačenja 31. avgusta, njegova panika se povećavala.
"Svaki avion koji je otišao, a u kojem se nisam nalazio, značio je da sam korak bliže da zaglavim u Kabulu"
Iako su se on i njegova majka u početku sklonili u kuću rođaka, na kraju su se vratili svom domu iz straha da bi njihovi rođaci ili komšije mogli da ih izdaju kako bi zadobili naklonost talibana. Štaviše, kaže da su neki ljudi u Kabulu bili toliko ljubomorni na veze lokalnog stanovništva sa SAD ili su imali neka neslaganja oko načina na koji treba da se vodi zemlja.
Za Albaniju nikada nije čuo do avgusta prošle godine.
"Nisam ni pomišljao da će ruta kojom sam krenuo, biti način na koji ću izaći iz Avganistana"
Vital Voices Global Partnership, nevladina organizacija fokusirana prvenstveno na ženska prava i obrazovanje, obratila mu se i rekla da će obezbediti mesto za njega i njegovu majku u avionu koji je poleteo iz zemlje u oktobru. Rekli su mu da ide u Albaniju.
Turisti i izbeglice
Albanija je bila jedna od retkih zemalja u Evropi koja je iskazala nameru da prihvati hiljade avganistanskih izbeglica, zajedno sa Kosovom i Severnom Makedonijom.
Sve popularnija turistička destinacija, može se pohvaliti obalom dugom 450 kilometara, istorijskim atrakcijama iz rimskog, grčkog, vizantijskog i osmanskog perioda, kao i raskošnim planinskim lancima.
Izbeglice su smeštane na lokacije sa najvećim kapacitetom u zemlji, rizortove koji su leti prepuni. To je bilo najjednostavnije, posebno zato što su troškove pokrivale nevladine organizacije kao što je Nacionalna zadužbina za demokratiju ili FIFA, koja je učestvovala u evakuisanju sportista iz zemlje.
U odmaralištu "Rafaelo" u Šengđinu trenutno se nalazi oko 800 avganistanskih izbeglica, u odvojenom delu hotela koji uključuje biblioteku, deo za decu i jedan za žene i devojčice.
Što je najvažnije, odmaralište je non-stop zaštićemo, a u njemu se nalaze banke i supermarket.
Paštana Rasol je, kao i Aziz, bila uključen u vođenje demokratije u Avganistanu. Pre nego što je došla u Šengđin u oktobru, bila je izvršni direktor Avganistanske organizacije za obrazovanje i brigu o deci (AFCECO).
"Došla sam u Albaniju pre deset meseci, u oktobru“, rekla je ona za Euronews i priznaje da je prvih nekoliko nedelja boravila samo u hotelskoj sobi - "Bila sam veoma umorna od toga što nemam šta da radim jer se cela moja porodica nalazi u Avganistanu. Međutim, u novembru sam srećom našla ovaj posao u prostoru za žene i devojke”
Euronews
Prostor koji se nalazi ispred velikog bazena obično je početkom avgusta ispunjen glasnim, srećnim plačem dece i drugih posetilaca.
Unutra, žene iz različitih delova Avganistana se izležavaju na šarenim lejzi begovima — daleko od vrućine napolju, dok ćaskaju, pletu, ali i učestvuju u diskusijama sa koordinatorima iz Međunarodnog komiteta za spasavanje i njihovim lokalnim partnerima (ARSIS)
"Obično sam ovde od devet do četiri kao posrednik u zajednici“, objašnjava ova dvadesetsedmogodišnjakinja - "Posle četiri ili pet idem kući ili u šetnju sa prijateljima, na plažu ili u kupovinu. Zimi smo išli svi zajedno iz grupe na planinarenje. Mnogo smo uživali, posetili smo mnoga mesta u Albaniji"
Ona voli da bude u Šengđinu — uprkos činjenici da desetine hiljada hrle u ovaj grad tokom leta i glasna muzika odzvanja do sitnih sati. Ovde je naučila da pliva i bar jednom nedeljno uživa u kupanju.
Ni ona nikada nije čula za Albaniju pre dolaska, osim što su joj rekli da je u pitanju zemlja u kojoj ima mnogo muslimana i da će se osećati kao kod kuće.
"Bilo je potpuno drugačije. Ljudi u Albaniji su veoma ljubazni i nije ih briga šta god da nosite. Bez obzira da li nosimo marame ili ne, njima je svejedno“, objašnjava ona.
Šengđin je deo okruga Lješ sa većinskim katoličkim stanovništvom na severu Albanije, a u prošlosti je bio ključni lučki grad. Liga Leš, srednjovekovni vojni savez albanskih plemića koji se borio protiv Otomanskog carstva, smatra se prethodnikom moderne nezavisne države.
"Velika razlika koju sam ovde videla jeste da se muslimani i hrišćani ponašaju isto i da nemaju problema jedni sa drugima“, primećuje ona.
"Religija je najveći problem koji imamo u Avganistanu, a postojala je široko rasprostranjena diskriminacija prema manjinskim grupama kojima nije bilo dozvoljeno ni da pohađaju školu. Ali ovde su svi isti, slave i muslimanske verske praznike i hrišćanske verske praznike. Sviđa mi se!"
Njen ton se menja kada je pitaju o porodici kod kuće.
"Imam braću i sestre, roditelje, ali nažalost, sestre su kod kuće. Nije im dozvoljeno da izlaze ili idu u školu. Dečaci mogu da idu u školu, ali i oni se žale jer učitelji često nisu tu ili ne drže časove jer ne primaju platu. Čak i kada izađu, svaki dan je neka nova eksplozija u gradu"
Dve njene sestre su pohađale srednju školu pre nego što su talibani preuzeli vlast, a treća sestra, koja je novinarka živi u Pakistanu.
"Naravno, sanjam da će jednog dana biti sa mnom. Ja sam ovde fizički, u tako lepoj zemlji, prelepom hotelu, plaži, svemu, ali to me ne čini ni smirenim ni dobro, jer čak i kada hodam, stalno mislim na svoju porodicu. O mojoj braći i sestrama. Jer je njihova budućnost je uništena”
Zaboravljeni i neželjeni
Na pitanje kako vidi svoju rodnu zemlju u budućnosti, Paštana se trudi da bude optimistična.
"Ne znamo jer smo 40 godina u ratu i politička situacija je jako komplikovana", rekla je ona.
Većina trenutnih problema u Avganistanu datira iz proksi rata koji se vodio od 1979. do 1989. između grupa koje podržavaju Sovjetski Savez, a koje su povezane sa državnim udarom komunističke partije u zemlji i mudžahedina koje podržava Zapad.
Avganistansko stanovništvo bilo je podvrgnuto masovnim ratnim zločinima, silovanju, etničkom čišćenju i mučenju, ali i zlostavljano od strane onih koji predstavljaju dve suprotstavljene frakcije — onih koji su tvrdili da podržavaju rigidne demokratske reforme i onih koji su želeli da zadrže religioznu vlast u zemlji.
Razdori koji su uspostavljeni u to vreme, uključujući i one između ruralnog i urbanog stanovništva, muče zemlju do dana današnjeg — i razlog su koji je pogurao zemlju u četvorogodišnji građanski rat od 1992. do 1996. godine.
Talibani su došli na vlast 1996. godine, efektivno kontrolišući tri četvrtine zemlje, sve do američke invazije 2001. godine.
"Sve dok su talibani na vlasti, nema promena, nema nade za ljude u zemlji“, napominje Paštana.
"Talibani su uvek imali kontrolu nad Avganistanom, čak i kada smo mi imali predsednike. Ali oni su bili u selima, gde su kontrolisali sve, dok smo mi u gradovima imali puno mogućnosti kao što su škole za devojčice i sve ostalo“, nastavlja ona.
Za razliku od prošlog puta kada su talibani bili na vlasti, niko ne uzlaže u demokratske snage u zemlji koje bi mogle da ih zbace s vlasti. Upitana o ratu u Ukrajini, koji se često navodi kao jedan od razloga za skretanje pažnje Zapada — ona ističe činjenicu da je svima stalo do invazije koja je tamo u toku.
"Situacija u Ukrajini je veoma tužna, ali oni imaju sreće jer su im evropske zemlje otvorile svoja vrata. Ali kada su Avganistanci u pitanju, čak su nam i susedne zemlje zatvorile svoja vrata i ne dozvoljavaju da dođemo"
Tokom građanskog rata i u različitim periodima nestabilnosti, Avganistanci su pobegli u susedni Pakistan, zemlju sa većinskim sunitskim stanovništvom.
"Prošli put su rekli 'želimo vam dobrodošlicu', ali sada su umorni i nije ih briga"
Čekajući Ameriku
Dok su neke od avganistanskih izbeglica u Albaniji od tada emigrirale u Kanadu, preovladavajuće osećanje među preostalom grupom jeste da žele da odu u Sjedinjene Države.
Lejla i njen brat Reza su se zaposlili u Šengđinu kako bi izdržavali svoje porodice dok čekaju na vize. Rečeno im je da postoji interesovanje za njihovo preseljenje u Sent Luis u Mizuriju, grad koji se već može pohvaliti velikom dijasporom iz drugog rata, odnosno rata u Bosni.
Bosanci koji su došli u taj podeljeni grad u pokušaju da ga ožive, najverovatnije su razlog za interesovanje grada prema avganistanskim izbeglicama.
Lejla je visoka, samouverena i privlačna žena koja je nosila roze haljinu i maramu u trenutku razgovora za Euronews.
"Ja sam konobarica u hotelu Rafaelo i radnica u restoranu“, kaže ona, naglašavajući da se njena mama, četiri sestre i dva brata ovde osećaju bezbedno. Njihov otac je u Iranu, gde je pobegao iz njihovog rodnog grada Mazar-i-Šarifa, koji je pao pre Kabula.
"Nadamo se, želimo da idemo u Ameriku“, kaže ova dvadesetogodišnjakinja. "Za sada je sve nepoznato. Ne znamo za našu situaciju, našu budućnost i ne znamo kada ćemo ići u Ameriku.
"To je loš osećaj za mene jer su svi veoma zabrinuti, a posebno moja mama. Ona je stara i stalno je zabrinuta razmišljajući o našoj budućnosti. Gde ćemo ići, gde će biti naš dom i šta ćemo raditi"
Euronews
U Avganistanu je studirala na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta Balk na prvom semestru kada je počeo rat. Planira da nastavi školovanje što je pre moguće.
U slobodno vreme igra se sa decom u dečijem sektoru. Lejla kaže da su deca srećna jer brinu manje od svih ostalih.
"Ovde su slobodni", dodaje ona.
Reza, njen brat, radi u drugom hotelu u Šengđinu. Naučio je malo albanskog jezika i rado razgovara sa lokalnim osobljem u rizortu "Rafaelo". I jedni, i drugi izlaze uveče kada ne rade.
Ali, za Lejlu je sve u Albaniji samo privremeno rešenje. Iako njeni kratkoročni planovi uključuju preseljenje u SAD, ona se nada da će jednog dana možda čak moći da se vrati u Avganistan.
"Stvarno mi nedostaje moja zemlja. I zaista brinem za svoje prijatelje koji nisu ovde. Nadam se da će jednog dana mir doći u moju zemlju, da ćemo se vratiti i da se više nigde nećemo seliti", zaključuje ona u razgovoru za Euronews.
Preporuka za vas
Komentari (0)