Izložen spisak dece koju je iz logora spasila Diana Budisavljević: "Srbi konačno došli do svoje Šindlerove liste"

Originalan spisak Diane Budisavljević sa podacima oko 5.800 srpske dece spašene iz ustaških logora Nezavisne Države Hrvatske biće izložen narednih deset dana u Narodnom muzeju Srbije. Predstavnici Muzeja žrtava genocida i Narodnog muzeja ističu da je to dokument koji ima veliku vrednost.

Spisak koji je izložen sadrži redni broj, ime i prezime deteta, ime oca i majke, mesto rođenja, datum i naziv ustaškog logora smrti iz koga je spašeno, kao i procenu starosne dobi i podatke kome je dete dato na usvajanje i hraniteljstvo.

Tanjug/Jadranka Ilić

Direktor Muzeja žrtava genocida Dejan Ristić rekao je da dokument sadrži sve relevante lične podatke, koji omogućavaju "da tadašnja deca, sada sede starine, odnosno njihovi srodnici i potomci mogu doći do saznanja o stvarnom identitetu".

Kustos-istoričar Muzeja žrtava genocida Bojan Arbutina gostujući u Euronews centru rekao je da je spisak jedan dokaz o zločinu.

"To je dokaz o utvrđivanju identiteta te dece. To su generacije od 1930. do 1940. godišta i danas većinom nisu živa. Međutim, važno je zbog njihovih potomaka. To je sada nešto najvrednije što mi posedujemo. Za njim se tragalo više od 75 godina. On svedoči o jednom zločinu", objašnjava on. 

Dodaje da je spisak nastao na osnovu kartoteke koja je postojala.

"Kao što znate, kartoteka je po kraju rata oduzeta od strane Udbe. Još uvek se ne zna gde je, ali ovaj spisak je ostao i zato je izuzetno bitan. On je nastajao paralelno uz kartoteku, kako ga je Diana i pisala, i kada su nove vlasti oduzele ovaj spisak i karoteku, ovaj je ostao. I evo, preko 75 godina bio je na jednom mestu. Mi smo uspeli da ga lociramo i da dođemo u njegov posed, dok se ne pronađe ta originalna kartototeka, ovo je jedan vredan artefakt", rekao je on. 

Još se ne otkriva javnosti kako je spisak dospeo u posed Muzeja

Pošto kartoteka Diane Budisavljević, koja je otuđena u prvim danima nakon rata, još nije pronađena, prema rečima direktora Muzeja žrtava genocida, teško je reći koliko je još bilo dečjijih imena.

"Ali spisak sadrži identične podatke kao i kartoteka. Ona je preuzimala podatke iz ovog spiska za svoju kartoteku i to je ono što je njegova najveća vrednost. Osim činjenice da je potpuno autentičan. Nastao je pre nastanka kartoteke", rekao je Ristić.

Muzej je došao u posed spiska prošle godine, a nakon što su izvršene analize autentičnosti, odlučeno je da bude predstavljen javnosti.

"Spisak je digitalizovan i zainteresovani građani mogu koristit njegove podatke zahvaljujući digitalnoj kopiji, ili putem mejla ili telefona, dok će original biti davan isključivo u opravdane svrhe", napomenuo je Ristić.

Kako je ovaj istorijski document došao u posed Muzeja žrtava genocida, još uvek nije poznato, a Arbutina kaže da veruje da će se saznati na koji način se stglo do njega i gde se on nalazio.

"Međutim, iz različtih razloga to trentuno ne možemo da kažemo javnosti". ističe on. 

"Potomci i srodnici već traže uvid u spisak"

Postojanje Dianinog spiska obelodanjeno je prošlog petka, a prema rečima direktora Muzeja žrtva genocida, od tada se javio veliki broj srodnika i potomaka sa molbom da izvrše uvid u spisak.

"Od početka, kad smo objavili da smo u posedu ovog spiska, pa do danas, javlja nam se veliki broj srodnika i potomaka sa molbom da se izvrši uvid u ovaj spisak kako bi došli konačno do saznanja ko su, kako se zovu, ko su im bili roditelji, kad su rođeni i šta se dešavalo sa njima u period Drugog svetskog rata", rekao je Ristić.

Tanjug/Jadranka Ilić

Dodaje da im se javio i izuzetno veliki broj institucija iz sveta čestitajući na epohalnom otkriću.

"S pravom stručnjaci izveštavaju da je ekplodirala istoriografska bomba i da su Srbi konačno došli do svoje 'Šindlerove liste'", napomenuo je Ristić.

Da je spisak "epohalno otkriće Muzeja žrtava genocida", čija je vrednost u nemerljivom istorijskom, kulturnom i duboko čovečnom doprinosu kulturi sećanja ocena je i direktorke Narodnog muzeja Srbije Bojane Borić Brešković.

Prema njenim rečima, spisak je autentičan dokument, prvorazredan istorijski izvor i "svedočanstvo od neizmerne vrednosti".

"Nećemo prestati da tragamo i za drugim važnim istorijskim dokumentima"

Muzej je, kako je rekao Ristić, došao ne samo do ovog spiska Diane Budisavljević, nego i do drugih dokumenata koji omogućavaju da se upotpune saznanja o stradanju Srba tokom Drugog svetskog rata.

Dodao je da uz ovaj spisak postoji još jedan artefakt, koji ovaj put nije izložen, jer mora proći restauraciju i konzervaciju.

"U jednom malom papirnatom zavežljaju, spajalicom je bio prikačen mali predmet - dečije naušnice. Kada otvorite zavežljaj na njemu je istim rukopisom kojim je popunjavan spisak napisano: Radmila Radonjić, 8. septembar 1942. Naušnice. I krstić", objasnio je Ristič.

Devojčica se, kako je rekao, nalazi u spisku Budisavljević i spasena je 18. avgusta 1942. iz logora u Staroj Gradišci.

"Ali je kao i značajan broj dece, bila u tako lošem zdravstvenom stanju usled posledica torture i izglađivanja da joj nije bilo spasa i preminula je posle nekoliko dana", rekao je Ristić.

Istakao je i da ta ustanova neće prestati da traga i za drugim važnim istorijskim dokumentima o žrtvama genocida kog je počinila NDH.

I kustos-istoričar Muzeja žrtava genocida Bojan Arbutina potvrđuje da Muzej traga za svim zbirkama.

“Da li su to fotogrfije, dokumenti, hladna oružja, brojni durgi artefakti koji ukazuju na razemere zločina. Jedan od najvrednijih je pomenuti spisak. Imamo oko 15.000 fotografija koje svedoče o zločinima tokom Drugog svetskog rata, preko 30 sati materijala iz perioda NDH, vatreno oružje, žice, noževe ....”, nabraja on.

Kakva je kultura sećanja na žrtve II svetskog rata?

Kada je u pitanju kultura sećanja o Drugom svetskom ratu, Arbutina naglašava da su prisutne dve krajnosti - od umanjivanja zločina, pa i potpune negacije sa jedne strane, do preuveličavanja žrtava, sa druge. Stoga je, kako ističe, veoma  potrebno da se objektivno sagleda šta dešavalo u tom periodu.

"Recimo, 90-tih u Hrvatskoj imate potpuno negiranje Jasenovca, svođenje žrtava na minimum, čak imate i različite pokrete na društvenim mrežama koji govore da kada su Partizani ušli u Jasenovac da su koristili taj logor da zarobljavaju Ustaše i domobrane. Kod nas u Srbiji imate drugu krajnost, gde se ide do milion i po žrtava. Mislm da je došlo vreme da se to uravnoteži i da se objektivno sagleda šta se tamo dešavalo. Pre svega zbog tih žrtava. Smatram da ni umanjivanjem, ni povećavanjem ne odajemo dužnu počast svim ljudima koji su se borili da prežive", isatakao je on.

Dodaje da je jako važno da mladi - osnovci i srednjoškolci posete mesta stradanja srpkog naroda širom bivše Jugoslavije.

"Za početak bi bilo dobro da deca odu u Kragujevac, Kraljevo, Draginac, Leskovac... Na žalost, puno je mesta stradanja i u Srbiji, ali kada se ide na ekskurzije u inostranstvo, naravno, popularne su Italija, Francuska i Španija, da se svrati i u Jasenovac.To je jako važno zato što vi tamo nemate šta i da vidite. Tu je jedna poljana sa kamenim cvetom, gde mogu da vide njihovu postavku koja ne referiše baš sve ono što se dešavalo tokom Dugog svetsko rata. Ali sama činjenica da vi stanete na to tlo i kada vidite razmere koliko je bio obiman logor, morate da osetite nešto u sebi, da se na neki način povezete sa tim mestom i tim stradalnicima. Nakon toga, kada dođe do tog fizičkog kontakta, mislim da će svako od dece da bar upali telefon i da nešto pročita", objašnjava Arbutina. 

Ističe da kada je u pitanju Jasenovac, ne može da se nađe paralela sa ostalim logorima.

"Ono što je specifično sa sistemom koncetracionog logora Jasenovac je to da on nije poput drugih logora oslobođen od strane neke vojske, već su sami logoraši organizovali otpor i ustanak kako bi u tim poslednjim danima Drugog svetskog rata osvojili slobodu. To je došlo 22. aprila 1945. godine, pre toga u jesen, tačnije 20. oktobra 1944. godine oslobođen je Beograd. Partizanske snage su sa Crvenom armijom napredovale ka zapadu i vlastima NDH je bilo jasno da se približava njihov kraj. Oni od tog trenutka, jesen-zima 1945. kreću u likvidaciju, ne samo zatočenika, već svih onih dokaza koji su svedočili o obimu i zločinima koji su se dešavali upravo tu, na obalama Save tokom Drugog svetskog rata. U tim poslednjim danima Jasenovca, Ustaše su vršile stravičane pokolje", kaže on.

Dodaje da su se logoraši u sred noći, 21. na 22. april, dogovorili da sutradan pokušaju proboj, a da je od njih oko 1.000 prživelo samo 117.

"Imamo zaista jedne veličanstvene primere hrabrosti kao su se borili tog dana. Bili su maltretirani, morali su da rade a imali su snage da se suprotstave. Zato je važno da kada govorimo o Jasenovcu da se sećamo svih civilnih žrtava koje su tu pale i koje su zaista bile žrtve jednog zločina. Kada čitate svedočanstva vidite da iz tih postupaka isijava jedna mržnja zato je važno da pamtimo herojski čin tih zatočenika, koji su sami krenuli u osvajanje slobode", zaključuje Arbutina.