Miodrag Belodedić: Fudbaler koji je prošao kroz gvozdenu zavesu

Samo dva istočnoevropska fudbalska kluba osvojila su Ligu šampiona (poznatu kao Evropski kup do 1992. godine). Za oba tima, i rumunsku Steauu i srpsku Crvenu zvezdu, igrao je isti čovek - Miodrag Belodedić.

Vitki i elegantni defanzivac guste crne kose istakao se 1980-ih godina kao jedan od najboljih evropskih fudbalera na poziciji libera, odnosno "čistača".

Bivšu zvezdu rumunske reprezentacije krasila je smirenost kojom je zaustavljao napadače svetske klase iz klubova poput Barselone ili Bajerna iz Minhena.

Dve zvezde

"Kad god sam razmišljao o svojoj karijeri, uvek sam to doživljavao kao sudbinu, jer sam odrastao kao navijač oba kluba. Dve zvezde, zar ne? 'Steaua' na rumunskom takođe znači zvezda", rekao je Belodedić za Euronews.

Belodedić, koji je dospeo do vrha evropskog fudbala i podigao trofej prvo sa Steauom 1986. a zatim sa Crvenom zvezdom 1991. godine, odrastao je u etnički mešovitom području rumunskog Banata na Dunavu.

Rođen je u jednom od samo dva grada sa srpskom većinom u Rumuniji, Sokolovcu. U srpsku manjinu u Rumuniji, koja je istorijski naseljavala zemlje duž Dunava i Nere, ubrajali su se Dositej Obradović, centralna ličnost u reformisanju srpskog jezika, i rumunski pesnik Aleksandru Makedonski, prvi pesnik koji je koristio slobodni stih u Evropi.

Pošto mu je srpski bio maternji jezik, Belodedić je rumunski naučio tek u osnovnoj školi, a odrastao je uz jugoslovenske TV kanale. Tako je i zavoleo fudbal.

"U mom selu pored granice više smo gledali jugoslovensku televiziju jer je prijem rumunskih kanala bio veoma loš. Gledali smo jugoslovenski sport i počeo sam da navijam za Crvenu zvezdu, mada mi se dopala i Steaua", rekao je Belodedić.

Čaušeskuovi hirovi

Rumunija se u to vreme smatrala sovjetskom satelitskom državom iza Gvozdene zavese. Zemljom je vladao komunistički režim Nikolaja Čaušeskua, čiji hirovi su često diktirali politiku cele države.

Pošto je i sam voleo da prati sport, često je zabranjivao ili promovisao određene sportove, u zavisnosti od toga koliko mu se sviđaju. Tokom njegove vladavine, badminton i bejzbol su bili zabranjeni dekretom — ali su u fudbal i gimnastiku napravljena značajna ulaganja.

To je značilo da je finansiranje omladinskih postava čak i u manjim klubovima bilo uobičajeno, a skauti su tražili potencijalne igrače u svakom gradu i selu širom zemlje. Prepoznat po svom talentu, Belodedić se sa 14 godina preselio iz Sokola u obližnji grad Moldova Noua, dobivši stipendiju.

AP photo

"Igranje fudbala bilo je mnogo više pristupačno nego danas. Komunistička partija je mnogo ulagala u sport i bilo je više klubova, ne samo u fudbalu, već i u rukometu ili gimnastici. Mogao si da biraš gde želiš da ideš i da se prijaviš da igraš fudbal", rekao je Belodedić, prisećajući se mladosti.

Kao vojni klub, Steaua je imala privilegiju da okupi sve mlade igrače iz zemlje koji će uskoro napuniti 18 godina i da izabere najtalentovanije. Belodedić je prošao, i izabran je 1982. godine, navodno nakon što ga je odabrao  lično predsednik kluba Jon Aleksandresku, koji je bio u potrazi za kvalitetnim centralnim bekom. Postao je redovan u prvom timu do 1984, sa samo 20 godina.

Konkurencija u vojnim klubovima, međutim, bila je žestoka zbog privilegija.

"Svi su želeli da igraju za Steauu ili Dinamo Bukurešt, jer je to značilo da će biti razrešeni vojne dužnosti. Kada sam prvi put stigao u Steauu, dobio sam najniži čin. Moj poslednji čin pre odlaska bio je poručnik. Ali to je značilo samo zbog platnih razreda. Nisam nosio uniformu - zapravo je nikada nisam ni imao", rekao je.

U Steaui je osvojio pet domaćih prvenstava, četiri kupa, i najvažnije od svega, medalju Evropskog kupa 1986, kada je rumunski klub na penale pobedio Barselonu.

Sportisti nacionalnih manjina

Nacionalnim manjinama u Rumuniji, koje su nakon Drugog svetskog rata činile 12 odsto stanovništva, nije bilo nimalo lako.

Pod komunizmom su se suočavali sa stalnim pretnjama deportacijom, kao što je proterivanje etničkih Nemaca 1945. godine, koje je naredio Sovjetski Savez.

U deportacijama iz Baragana od 1951. do 1956. godine su manjine, uključujući Srbe iz Banata, deportovane iz Rumunije, jer su bile smatrane "elementima koji predstavljaju opasnost" za rumunski režim.

Čaušesku je, međutim, kako bi zadržao vlast proglasio Rumuniju "ujedinjenom", i proglasio za cilj "nacionalnu homogenizaciju", u pokušaju da kontroliše razne etničke grupe u toj zemlji.

Belodedić je, međutim, imao sreće. Nakon što mu je nekoliko puta odbijen zahtev da se preseli u Jugoslaviju, uspelo mu je da ode iz Rumunije tako što je iskoristio posebnu propusnicu koju dobijaju oni koji žive blizu granice.

"Zapravo sam tražio da napustim Rumuniju mnogo ranije. Posle nekoliko godina u Steaui, tražio sam pasoš da zajedno sa majkom odem u posetu porodici u Jugoslaviji. Međutim, nisu hteli da mi ga izdaju. Sistem je bio takav. Rekli su mi da ne mogu da mi daju pasoš, jer ga niko od igrača nema", rekao je Belodedić.

Opisao je i jednu situaciju u kojoj se vidi do koje mere su ljudi bili pod nadzorom.

"Jednom sam otišao u banku da uzmem nešto novca i klub me je pozvao na ispitivanje: da li je sve u redu, zašto sam uzeo više novca nego inače, da li sam imao nekih problema, i slično. Tada sam se naljutio i otišao. Imali smo specijalne propusnice koje su izdate manjinama koje žive u pograničnim oblastima koje bi vam omogućavale da uđete u Jugoslaviju do određenog broja kilometara", prisetio se.

Odlazak u Beograd

Tako je 1988. godine spakovao kofere i otišao u Beograd, u nameri da tamo nastavi karijeru. Obratio se Draganu Džajiću, tadašnjem tehničkom direktoru Crvene zvezde, rekavši mu svoju situaciju.

"Pitao sam ga da li bi me primio i pustio da igram za njih. Rekao sam mu ko sam, a on je rekao da je čuo za mene, i da mogu da igram za zvezdu. Međutim, rekao mi je i da ću imati problema jer sam promenio klub bez dozvole", kaže Belodedić.

Iako nije bio registrovan kao profesionalni igrač, bio je, tehnički, oficir. Epilog je bila sankcija od deset meseci, tokom kojih mu je bilo zabranjeno da igra fudbal.

"Znao sam da će se to dogoditi. Otišao sam i trenirao sa Crvenom zvezdom. Igrao sam prijateljske utakmice u Srbiji sa rezervnim timom i za to vreme sam se pripremao", rekao je Belodedić.

Nedugo nakon što je Belodedić otišao u Beograd, narod u Rumuniji pokrenuo je velike proteste protiv Čaušeskua. Posle nekoliko meseci i raspirivanja demonstracija, Čaušesku je svrgnut sa vlasti.

Belodedić je, međutim, imao drugačije brige - sve je više postajalo izvesno da će doći do raspada Jugoslavije, i da to neće biti nimalo prijatno ni za jednu stranu.

"Kada sam tek došao, politička situacija u Jugoslaviji nije bila previše komplikovana. Ipak, glasine su kružile, a godinu dana kasnije, stvari su se pogoršale", istakao je.

Kraj jugoslovenskog sna

Godine 1991, Belodedić je ponovo osvojio Evropski kup, ovoga puta sa Crvenom zvezdom. Proslava titule, međutim, zasenjena je incidentima koji su se desili ubrzo nakon toga.

Utakmica između Crvene zvezde i Dinama iz Zagreba u maju iste godine prekinuta je erupcijom nasilja među navijačima, i za mnoge još uvek predstavlja "početak kraja".

Belodedića, koji je bio u startnih jedanaest Crvene zvezde, zaprepastili su prizori na stadionu Maksimir.

MN PRESS/T. Mihajlović

"Išli smo u Zagreb da igramo protiv Dinama - to je ona utakmica na kojoj su huligani srušili ogradu i morali smo da bežimo. Nisam imao pojma šta se dešava. U Rumuniji je Jugoslavija bila Jugoslavija — cela zemlja nam je bila ista. Nisam znao za probleme koje su imali. Da budem iskren, uplašio sam se. Pomislio sam 'došao sam u Crvenu zvezdu da igram fudbal i sad moram da se nosim sa ovim'", priseća se Belodedić.

Do leta 1992. godine rat u Bosni već bio u punom jeku, a sankcije koje je međunarodna zajednica uvela protiv onoga što je preostalo od Jugoslavije, sprečile su klubove da igraju u bilo kom međunarodnom takmičenju. 

Belodedić je otišao u Valensiju, a jugoslovenskom snu došao je kraj.

Promene samo u teoriji

Nakon što je Čaušesku svrgnut sa vlasti, Belodedić je konačno smatrao da je dovoljno bezbedno da se vrati i zaigra za reprezentaciju Rumunije.

Kako je objasnio, iz Crvene zvezde nisu želeli da ga puste na Svetsko prvenstvo 1990. godine, jer nisu znali šta može da se desi ukoliko ode da igra za nacionalni tim - imao je vojnički čin, i iz zvezde su se brinuli da će biti osuđen kao dezerter.

Prvi i poslednji put kada je Belodedić zaigrao za reprezentaciju Rumunije, bilo je na Svetskom prvenstvu u SAD, 1994 godine. Rumunija je izgubila od Švedske u četvrtfinalu, nakon lošijeg izvođenja penala, a upravo je Belodedić promašio poslednji udarac sa bele tačke.

Nakon nekoliko angažmana u Španiji i Meksiku, vratio se tamo gde je počeo, odnosno u Steauu. Završio je karijeru 2001. godine, uz još jednu titulu prvaka zemlje.

Nakon što se penzionisao, pozvali su ga da učestvuje u radu Rumunskog fudbalskog saveza i da radi sa mladim selekcijama, čime se i danas bavi. Međutim, ubrzo je shvatio da su se promene posle Čaušeskua desile samo na papiru.

MN PRESS/Nebojsa Parausic

"Problem sa rumunskim sportom je u tome što, iako je izgledalo da će se stvari promeniti, u stvari su tu bili isti ljudi. Isti oni koji su bili u rukovodstvu u vreme komunizma, sada su ulazili u upravne odbore klubova. Promena se dogodila samo u teoriji. U praksi su stvari ostale iste", kaže Belodedić.

Privatizacija klubova, koja je često vršena pod sumnjivim okolnostima ili u koju su uključeni anonimni investitori, dodatno je osiromašila igru. Najveću cenu platiće mladi fudbaleri - budući Belodedići, Popeskui, Mutui ili Hadžiji.

"Možete li da zamislite da je Steaua Bukurešt nestala? Dinamo Bukurešt je pretposlednji u Ligi i najverovatnije će ispasti. Skoro da više nema ni Politehnike iz Temišvara", priča Belodedić.

Belodedićeva Steaua je i dalje uključena u sudski spor u vezi sa imenom kluba. Pre četiri godine, ime je moralo da bude promenjeno, pa se umesto FK Steaua Bukurešt sada zove FK FCSB. Većinski vlasnik kluba, Đorđe Bekali, značajno se obogatio nakon što je Čaušesku svrgnut sa vlasti.

Bekali je 2013. godine osuđen na tri godine zatvora zbog nezakonite prodaje zemljišta između 1996. i 1999. godine. Samoproklamovani nacionalista i simpatizer militantnog revolucionarnog fašističkog pokreta, Gvozdene garde, bio je član i Evropskog parlamenta od 2009. do 2013. godine.

Nije "jelen", već "srna"

Belodedićeva blistava karijera je u stalnom kontrastu sa njegovom tihom prirodom, što je dovelo do raznih mitova koji su dovedeni u vezu sa njim. Jedan od tih mitova je i priča o tome kako je napustio Rumuniju odmah nakon što mu je dodeljena prestižna nagrada "Fudbaler godine", primoravši Čaušeskua da zabrani svako pominjanje njega u lokalnoj štampi.

Belodedić, u stvari, nikada nije dobio nagradu.

"Uvek bih bio izabran za drugog ili trećeg najboljeg fudbalera u zemlji. Te 1988. bio sam drugi posle Helmuta Dukadama, golmana koji je u finalu 1986. godine odbranio četiri od pet penala. Nikada nisam dobio tu titulu", rekao je.

Druga urbana legenda kaže da mu je Georgi Hadži pomogao da nauči rumunski jezik, na šta se Belodedić samo nasmejao.

MN Press/Nebojša Paraušić

"Naučio sam ga u školi — rumunski sam počeo da učim od petog razreda, sa 10 godina, a Hadžija sam upoznao tek 1981. kada smo obojica bili u mladoj reprezentaciji. Ni njegova porodica nije govorila rumunski - mislim da su pričali makedonski", kaže Belodedić.

Neki od mitova tiču se i njegovih nadimaka - na primer, suprotno popularnom verovanju, nikada ga nisu zvali "jelen" zbog gracioznosti.

"Nisu me zvali'jelen', već 'srna', odnosno na rumunskom 'kaprioare'", objašnjava on smešeći se, i dodajući da su neki drugi nadimci mnogo manje poznati.

"Kada sam počeo da igram u rumunskoj drugoj ligi, zvali su me 'Srbi'. Skandirali su 'Sarbule, Sarbule', kako kažu Rumuni. Stalno su me tako zvali, i u Steaui i u reprezentaciji. Kada sam otišao u Crvenu zvezdu, svi su me zvali 'Rumun'. Celog života, pitali su me ko sam, a ja bih odgovorio da sam manjina, i u Srbiji, i u Rumuniji", rekao je Belodedić.