Siniša Mihajlović: Danas nema igrača kao što smo bili Kouto i ja

Srpski fudbalski trener, Siniša Mihajlović, pojavio se na italijanskom festivalu u Trentu, gde je govorio o raznim zanimljivim temama.

Na samom početku, pričao je o ulozi novca u njegovoj karijeri:

 

„Odluke koje sam donosio u sportu nikad nisu bile motivisane ekonomskim razlozima. Primera radi, nagrada za osvajanje Kupa šampiona 1991. sa Crvenom zvezdom danas ne bi prešla 5.000 evra“, priseća se Siniša Mihajlović, a tek da podsetimo da je Čelsi za majski trijumf u finalu Lige šampiona sa po otprilike 500.000 evra nagradio svakog prvotimca''-

Potom je istakao da su danas fudbaleri u potpunosti drugačiji u odnosu na njegovu generaciju:

„Nema danas iskusnih, karakternih, štopera koji prave razliku u smislu asistencija ili golova i koji iz slobodnih udaraca prete golmanima kao što sam ja radio. Recimo, kakav smo tandem u Laciju bili Fernando Kouto i ja. Jedan je sve vreme hteo da se prepire sa protnivima, drugi je bio vođa. Danas takvih nema, nažalost. Ili Jap Stam. Uplašiš se kad ga vidiš. Jednom se posvađao sa Pipom Inzagijem i onda mi prilazi Dijego Simeone, kao: „Sad ću da mu pokažem“. Kad, pojavi se Stam, preslači se u svlačionici, samo vidiš ćelavu glavu, mišiće i tetovaže. Okrenem se Čolu i kažem: „Hajde, idi reci mu šta hoćeš“. Simeone shvati, pa se povuče uz reči: „Pogledaj koliki je“, rekao je Siniša, pa dodao:

„Sad se svaki kontakt karakteriše kao faul. I svaki prekršaj maltene je žuti karton. U ovakvom fudbalu možda bih odigrao samo polovinu utakmica tokom sezone“.

Za kraj, govorio je o leukemiji sa kojom se uspešno borio prethodne dve godine:

„Proživeo sam taj peirod na svoj način. Nisam heroj. Neki ljudi bi se stideli ili krili usled bolesti, a ja nisam takav. Nisam imao čega da se stidim i zato sam često plakao, otkrivajući da je to ispravno. Na povratničkom debiju, protiv Verone, imao sam 15 kilograma manje nego sad, bio više mrtav nego živ, ali sam se pojavio s namerom da svi shvate kako borba traje, da i dalje mogu da se ponašam normalno. Gledajući snimke na televiziji nisam prepoznao sebe, samo što to nije bio izraz slabosti, već snage. Rekao sam bolesti: „borićemo se, pa da vidimo ko će da pobedi“.