Srpski Stounhendž: Arheološko nalazište kod Šapca čuva tragove drevnog svetilišta

Nedaleko od Šapca, u pocerskom selu Desić nalazi se jedinstveno arheološko nalazište Šančina koje datira iz perioda prelaza kamenog u metalno doba, tj. od pre 6.000 godine.

Arheolog iz Narodnog muzeja u Šapcu, Momir Cerović, muzejski savetnik, voli za ovu dobro utvrđenu rondelu da kaže da je Srpski Stounhendž, iako, kako je on rekao, ovo mesto starije skoro 1.500 godina od engleskog.

On dodaje još da na Šančini nema onih ogromnih kamenih blokova – megalita, ali je zato bilo masivnih drvenih stubova – balvana, koji su mogli imati sličnu funkcicu, a od kojih su pronađene široke jame ukopane duboko u zdravicu, i u njima ugljenisani ostaci drveta.

"Rondela u Desiću se sastoji od jednog centralnog zemljanog uzvišenja u obliku zaravnjene kupe, čiji je gornji prečnik oko 25 metara, 6 metara dubokog šanca, i masibnog zemljanog bedema visine oko 4 metara, koji okružuju kupasto uzvišenje. Na jednom delu očuvani su, i mogu se videti ostaci još jednog, nešto plićeg šanca i još jednog zemljanog bedema", objasnio je za Eurones Srbija Cerović.

Prvo arheološko sondiranje na ovom likalitetu vršeno je 1967. godine, kada je ovde istražena samo jedna sonda. Pedeset godina kasnije, 2017. godine Narodni muzej iz Šapca, uz finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja, započinje sistematska arheološka iskopavanja u okviru projekta "Arheološka istraživanja lokaliteta Parlozi, Šančina, Paripopvac u Desiću kod Šapca" kojim rukovodi Cerović.

Tokom pet istraživačkih sezona na centralnom kupastom uzvišenju istraženo je 13 sondi ukupne površine preko 250 kvadratnih metara.

"Na samom početku istraživanja u središnjem delu čankasto profilisanog platoa na kupastom uzvišenju otkriven je i istražen bunar dubok 6,5 m, koji je bio zapunjen ruševinskim slojem u kome su preovladavali veći ili manji komadi zidnog lepa i zapečene zemlje, ali i fragmenti keramičkih posuda različitih tipova i veličina. Naročito indikativan nalaz otkriven je na dubini oko 5 metara. Radi se o fragmentima jednog keramičkog pehara plitkog recipienta na visokoj zvonastoj, perforiranoj nozin, karakterističnog za južnopanonske kulture ranog eneolita, odnosno bakarnog doba", objašnjava arheolog.

Naglašava da bi ti bedemi i šanci i način odbrane mogli da ukazuju na vojno utvrđenje, ali je za tu svrhu teritorija suviše mala. 

"Što se tiče karaktera ovog praistorijskog utvrđenja prva asocijacija, s obzirom na ovako masivne bedeme i duboke šančeve, je fortifikacija. Međutim, dimenzije ovog utvrđenja, njegov položaj u podnožju znatno više glavice na kojoj je ranije konstatovano naselje iz istog perioda praistorije, kao i još neke činjenice do kojih su došli arheolozi u proteklih nekoliko godina, govore pre o njegovom kultnom karakteru", navodi Cerović

 

Tragovi svetilišta, ali ne i naselja

Činjenica da među pokretnim arheološkim nalazima nema životinjsjih kostiju kao ostataka hrane, kako ističe arheolog, govori o tome da se na ovoj teritoriji nije duže boravilo. Nema ni alata koji je ljudima bio neophodan u svakodnevnom životu — nađen je samo jedan lepo očuvan kremeni strugač.

Pronađeni su ulomci keramičkih posuda, među kojim je i pehar na visokoj zvonastoj nozi. Fragment jednog takvog pehara sa perforacijom na samom dnu predstavlja nalaz koji ide u prilog tezi da se ovde radi i nekom drevnom svetilištu, pošto su pehari tog tipa najverovatnije služili za libaciju – izlivanje neke tečne žrtve.

"Ne isključuje se ni teza da se ovde radi o nekoj vrsti solarne opservatorije, s obzirom da su drevni ljudi živeli mnogo više u saglasju sa prirodom i bili mnogo više zuavisni od nebeskih sila, pa su imali potrebu da osmatraju nebo i prave neku vrstu primitivnog kalendara", navodi arheolog Momir Cerović.

Cerović je počeo sa arheološkim radovima na ovoj teritoriji 2017. godine, kada je primetio crvenu zemlju koja ukazuje da je nekada na ovom prostoru bilo velike vatra. Očekivao je da otkrije tragove primitivne metalurgije bakra, međutim ništa tog tipa još uvek nije pronađeno.

"Zemljište se ovde crveni što znači da je zemlja pregorela i izgorela. Najverovatnije da su bili požari namerno ili slučajno izazvani. Ta drvena palisada, koja je nekada postojala i oko koja se nalazio zemljani bedem, verovatno je gorela. Danas imamo mnoštvo komada zapečene zemlje", objasnio je.

Drveni stubovi naravno nisu opstali, već samo jame od njih u kojima se pronalaze ugljenisani komadi drveta.

"U jednoj od sondi pronašao sam i ugljenisano žito. Ne verujem da je slučajno tu, to bi mogla da bude vrsta žrtve višim silama", kazao je arheolog.

Ti silni požari znatno otežavaju posao arheolozima.

"Na nekoliko mesta pronašli smo tragove koji su podsećali na kosti, međutim dok smo došli do njih, pretvorili su se u pepeo", objasnio je.