"Ja sam država za sebe": Odlazak Puriše Đorđevića, neumornog velikana filma

Legendarni srpski reditelj Mladomir Puriša Đorđević preminuo je u Beogradu u 98. godini života, ostavivši iza sebe neka od kultnih ostvarenja domaće kinematografije.

Njegovi filmovi su prikazivani na najprestižnijim svetskim filmskim festivalima, u Veneciji i Berlinu, i osvojili su i nekoliko "Zlatnih arena" u Puli, krovnom filmskom festivalu u bivšoj Jugoslaviji.

Ðorđević je na filmu proveo najmanje 74 godine i ostvario 18 dugometražnih igranih filmova, pet TV filmova, jednu mini seriju i preko 50 kratkih ostvarenja. Uradio je veliki broj kratkih dokumentarnih filmova, tri drame, deset romana....

Filmovi nastali između 1965. i 1970. učinili su Purišu Ðorđevića poznatim evropskim rediteljem. Iako je stvarao paralelno s autorima crnog talasa, tvrdio je da nije pripadao tom pokretu. On je učvrstio anarhičnu, fragmentarnu dramaturgiju u jugoslovenskoj kinematografiji uspevši da spoji iskustva ruskih filmskih čudotvoraca, Ejzenštajna, Dovženka, Dzige Vertova sa poetikom Godara, Renea, Rob Grijea.

Svoje poslednje ostvarenje "Usta puna zemlje" snimao je tokom leta.

Uprkos takvoj biografiji i neprestanoj posvećenosti stvaranju, Đorđević nije naročito voleo medijsku eksponiranost.

"Nerazumljivo mi je što tražite intervju od mene i što me vaš fotoreporter tera da gledam čas u kameru, čas u nebo...", rekao je on magazinu "Start" 1970. 

Tanjug/Rade Prelić

Ipak, u retkim susretima s novinarima otkrio je neke pojedinosti o svom životu i mudrosti po kojima će ostati zapamćen:

O tome kako je počeo da snima filmove

"Film je velika zabava dok vam daju pare da snimate. Srećom, moji su filmovi jeftini i svi su se isplatili. Imao sam sreće, kao što nisam imao sreće kada sam dao gol svom timu i kada sam zbog tog autogola morao pobjeći iz čačka u Beograd. Ništa ozbiljnije za mene nije se do sada dogodilo nego onaj momenat kada je lopta ušla u naš gol. Mogao bih o tome da napišem čitav roman: kako je lopta centimetar po centimetar prešla gol-liniju. Ja sam tada saznao da je život za mene završen. Posvetio sam se, potom, filmu. Start 1970.

O pet najsrećnijih godina

"Takav sam duh, uvek sam spreman na sve i ničega se ne plašim, samo da mi ne bude dosadno. Ali naučio sam i to da čovek, da bi došao do sreće, mora da doživi nekoliko poraza u životu. Na početku sam napravio tri grozna filma, 'Opštinsko dete', pa 'Dva zrna grožđa' i 'Leto je krivo za sve', gde je i Milena igrala. Zbog tog filma je zbrisala od mene, jer je htela da radi u ozbiljnim projektima. Pošto sam ostao bez kinte, čuveni kelner Dragi Glavonja pozvao me je da dođem kod njega. Živeo je sa ženom Jovankom u Hilandarskoj ulici, u dve male sobe. Tu sam jedne noći napisao scenario za 'Devojku', i proživeo pet najsrećnijih godina u tom dvorištu.

O tome kako je spojio Tarkovskog i Gueru

Jedna Italijanka pokazala je moj film 'Kros kontri' Toninu Gueri, Felinijevom scenaristi, koji mi se ubrzo i javio. Bio sam zaprepašćen kada me je pozvao da dođem u Rim i da ga posetim, on koji je radio scenario za 'Blou ap'. To je previše i za mene. Tada se desilo nešto neverovatno, dao mi je svoj scenario. Rekao sam mu da je taj scenario kao stvoren za Tarkovskog. Otišli smo zajedno u Moskvu, ja se čak nisam ni upoznao s Tarkovskim, koga inače obožavam, stajao sam sa strane dok se on dogovarao s Guerom. Tako Tarkovski nikada nije saznao da sam mu ja omogućio tu međunarodnu saradnju.

Tanjug/Tanja Valić

O državi

"Živeo sam u pet država - Kraljevini Jugoslaviji, FNRJ, SRJ, novoj SRJ, Zajednici Srbije i Crne Gore, i sada živim u šestoj, a nisam se pomerio s mesta. U svim tim državama uglavnom sam se osećao dobro, iz prostog razloga što sam ja država za sebe. Ali, ono na čemu radim godinu dana je roman o tome kako se živelo u kraljevini, u malom mestu Čačak gde sam rođen, kako sam video sahranu ubijenog kralja Aleksandra... Da bi se čovek odlučio za roman mora da nađe prvu rečenicu koja će mu osigurati naslov. Našao sam je i ona glasi: 'Ja živim u kraljevini. Kraljevina voli mene. Ja volim Radu Šljivić. Rada Šljivić voli kraljevinu'. Rada je, inače, moja ljubav iz prvog razreda osnovne škole.

O Titu

"Jednom sam video Tita, 1967. na Brionima, na prijemu koji je organizovao za oko pedeset filmskih radnika. Rukovao se sa svakim od nas, pitajući šta će ko da radi. Ja sam mu rekao da bih radio 1948. i njegov sukob sa Staljinom. Tito je tada izgovorio jednu reč koja me je uverila da je stopostotno odavde. Rekao je: 'Nemojte da prčkate po tome'. Bez obzira na opomenu, sledeće godine sam snimio taj film. I zaista, najbolje smo živeli u vreme tog socijalizma".

Tanjug/Tara Radovanović

O budućnosti filma

"Praktično, bioskop prestaje da postoji. Televizija je sve preuzela, tim glupim serijama koje ceo svet gleda. Prema mom mišljenju filmovi će se prikazivati samo u kinotekama ili na nekim privatnim projekcijama. Što se mene tiče ja prosto ne gledam više filmove", rekao je Đorđević u jednom nedavnom intervjuu.

O bogatima i siromašnima

"Viđam ljude koji su nasmejani i srećni, ponekad sretnem i one bogate. Ali, i jedni i drugi uvek imaju strah koji ne mogu da shvate - prvi se plaše nesrećnih, jer misle da je nesreća 'zarazna', a bogati se, po istom principu, plaše siromašnih. Za mene je važno da se nikada ničega nisam plašio i da mi je blisko ono što je govorio Niče - nije suština u tome da smo bili živi, nego kako smo živeli".