Basista Zdenko Kolar je jedan od osnivača kultne grupe VIS Idoli – i jedan od ljudi koji su dobro poznavali Vladu Divljana. Zajedno sa bendom (ne)normalni svirao je u čast preminulom kolegi na nedavno održanom koncertu u Botaničkoj bašti.

Divljan i Kolar živeli su u istom ulazu – njihove sobe delio je jedan zid.

"Tačno se sećam tog lica, kad sam izlazio iz kamiona, kad smo se doselili ispred zgrade, tu gde smo živeli zajedno. To je bio neki 28. jul 1963. godine. Nigde nije bilo žive duše, bio je sam i priželjkivao neko društvo. Pojavio se kamion i ja izlazim iz kamiona. I on sav ozaren: 'Evo dolazi neko društvo'. Moj otac nas upoznaje: 'Kako se ti, mali, zoveš?' 'Vlada'. 'Ovo je Zdenko, ajde idite vas dvojica malo tu, poigrajte se, idite kupite žvake na ćošku'. Tačno tu facu njegovu vidim i dan-danas", prisetio se Kolar u razgovoru za Euronews Cult.

Sa Divljanom i Božom Jovanovićem basista je osnovao bend "Faraoni", koji je promenio naziv u "Hoplipe", i imali su uspešne školske svirke 1969, što je bio Zdenkov početak karijere.

Sa nažnošću se seća Vlade, koji je preminuo 5. marta 2005.

"Imao je te crne krupne oči, onako znatiželjne. Mislim, on je stvarno bio divan čovek, kako da kažem drugačije o njemu. Pamtim ga samo po ti njegovim očima, pogledima i narav koju je imao divnu, božanstvenu narav. Imao je dar da komunicira sa ljudima, imao je dar da bude fin, vaspitan", rekao je Kolar.

Prijatelji Divljana znaju kao velikog hedonistu.

"Vlada je voleo da cirne lepo vino, da popije viskić... Mislim, svašta je tu bilo. U ranijem periodu, dok je bio mlađi, voleo je da pojede – i to dobro da pojede. Posle je malo redukovao to, ali sve u svemu uživao je, stvarno je uživao u životu. Znači njegova kafa je bila ono – kafa, ali obavezno kolačić jedan, nešto slatko, pa gricne. Ne znam je li to od oca, pošto je otac Hercegovac, pa oni imaju ono, piju kafu uz kocku šećera. Ali jednostavno, postojao je ritual kod njega. Nije ništa bilo na brzinu i naglo", priseća se basista.

Na pitanje kako su nastali Idoli, odgovor je: nastali su raspadom Zvuka ulice. Zvuk ulice je bend u kome su zajedno svirali Vlada Divljan, Zdenko Kolar i bubnjar Kokan Popović.

"Zvuk ulice, to jeste preteča Idola u neku ruku, ali je i veliko razočaranje moje i Vladino, jer bend se raspao na neki čudan način, na jednoj svirci koja nikad nije ni održana, u nekom Domu omladine. Kokan i, ne znam ko je još tu bio pored njega, samo su otišli, nisu rekli ni zdravo. Sećam se samo da se Vlada penje na binu i kao uključuje gitaru i ja vičem: 'Vlado, silazi dole, nećemo svirati'. 'Kako nećemo svirati?', njemu to nije bilo jasno. On je bio u nekom drugom društvu, nije znao da su ovi odlepršali. Tako da je to bilo ovako jedno gorko, gorko sećanje", kaže Kolar.

Zvuk ulice je prestao da postoji, a u međuvremenu su Vlada Divljan, Srđan Šaper i Nebojša Krstić postali junaci umetničkog koncepta Dragana Papića, a vremenom su počeli i da zajedno sviraju.

"Vlada je imao neke pesme doveo je njih trojicu u prostoriju za probe u našoj zgradi. Vlada je seo za bubanj, Krle je uzeo bas, a Šaper je uzeo da svira gitaru. Niti je ovaj znao da svira gitaru, niti je ovaj znao da svira bas, niti je Vlada znao da svira bubanj. I u jednom trenutku se ja pojavljujem dole, interesuje me šta se to čuje. I između ostalog on kaže: 'Ee komšo, baš super što si tu, ajde zovi Božu'", priseća se Kolar.

Boža Jovanović će postati prvi bubnjar Idola.

"Ja dovedem Božu, ja uzmem bas, Vlada sedne za Ultra gitaru, Boža sedne za bubnjeve i mi kao probamo te pesme i to zazvuči kako treba da zvuči. I onda smo rešili - tako je u stvari nastao bend. Mi smo napravili VIS Idole i sve ostalo je istorija", kaže sagovornik Euronews Cult.

Vlada je nastavio da stvara i nakon "Idola" i pored svog albuma "Tajni život A. P. Šandorova", sa Srđanom Gojkovićem Giletom iz Električnog orgazma snimio je albume sa pesmama za decu "Rokenrol za decu" (1989) i "Rokenrol bukvar" (1990), kao i album "Lutka koja kaže ne" (1991) u okviru supergrupe Vlada, Gile, Piko i Švaba.

Divljan se u avgustu 1991. godine preselio u Australiju, ali je tokom kratke posete Jugoslaviji krajem 1995. i početkom 1996. sa pratećim Old stars bendom održao dva koncerta, i objavio živi album "Odbrana i zaštita" (1996).

Divljan je komponovao muziku za film "Tri palme za 2 bitange i ribicu" (1998), a samostalnu karijeru nastavio je albumom "Sve laži sveta" (2000), kao i eskperimentalnim "Vlada Divljan presents Die Tonzentrale" (2003).

Sa zagrebačkim gitaristom Maksom Juričićem i njegovim Ljetnim kinom snimio je mini album "Četiri godišnja doba" (2012), a sa njima je snimljen i posthumno objavljen koncertni "Live @ Tvornica" (2015).

Podsećajući na Vladinu značajnu i bogatu zaostavštinu, na njegov rođendan 10. maja pre tri godine održan je veliki koncert u Sava centru, na kom su neke od najlepših pesama izvodili Bajaga, Kornelije Kovač, Dušan Kojić Koja, Zoran Kostić Cane, Nebojša Antonijević Anton, Darko Rundek, Zoran Predin, Saša Lošić, Dejan Vučetić, Goran Vasović, Bojana Vunturišević i brojni drugi.

O najvećem džentlmenu rokenrola i autoru vanvremenskih pesama snimljen je i film "Nebeska tema" u režiji Mladena Matičevića.

U njemu su učestvovali najznačajniji autori s prostora bivše Jugoslavije, koji su specijalno za ovu priliku snimili, i u filmu izvode, nove verzije Vladinih pjesama.

Ove godine održana je i tribina na kojoj su govorili mnogi sagovornici iz tog filma.