"Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda" dobio nastavak: Kakve sve tajne kriju stare fasade prestonice

Nakon sedam godina od objavljivanja "Vodiča kroz ljubavnu istoriju Beograda", ova knjiga Nenada Novaka Stefanovića dobila je svoj nastavak. Čitaoci će sada moći da otkriju kako je živela prva srpska doktorka filozofije Ksenija Atanasijević, kako je ljubav oblikovala život i smrt Anice Savić Rebac, koju je Crnjanski potajno voleo, kao i zašto je Koča Popović spavao u mrtvačkom kovčegu. 

Pisac za Euronews Srbija objašnjava da se na pisanje nastavka odlučio, kada su ga priče "napale".

"Posle prvog 'Vodiča', koji je jedna od najdugovečnijih knjiga na našim top listama čitanja, mene su ljudi prosto zasipali svojim pričama. I onda se shvatite da iza tih beogradskih fasada ima toliko neispričanog, da su ljudi hteli da me prime u svoje domove i da mi pričaju. Ja sam tako napravio jedan izbor od nekih petnaestak novih kuća, koje sam opisao u ovoj knjizi", kaže Stefanović.

Kao i prva knjiga, nastavak je pravi vodič, što znači da čitaoci mogu da ga uzmu u ruke i krenu u istraživanje grada, onako kako to pisac preporučuje.

Promo/Laguna

"Počinjemo od, recimo, crkve pored koje svi prolazimo, Vaznesenjske u Admirala Geprata. To je jedna vojna crkva, naizgled ništa posebno. Ja sam u toj crkvi našao ikonu Arhangela Mihaila koju je slikala jedna žena - Poleksija Todorović i na njoj je prikazala, videćete koga u knjizi. Kad sam stao pred tu ikonu, koja se nalazi na ikonostasu crkve, ja sam dobio celu priču o Poleksiji Todorović i toj čuvenoj prosidbi 'na Vi'. Ceo taj lirski sloj Beograda može da se otvori pred tom ikonom. I, naravno, ko bude uzeo moju knjigu i stao pred nju, ja se nadam da će takođe moći da obnovi i mirise čak tog nekadašnjega Beograda jer je crkva jako lepo sačuvana", kaže autor.

Istorijske knjige dopunjene doživljajem

U "Knjizi drugoj" ovog vodiča čitamo o fascinantnim ljubavnim pričama beogradskih parova umetnika, filozofa i revolucionara, koje su oblikovale dušu grada. Kroz dokumenta i svedočenja o porodičnim tajnama, Stefanović nas uvodi u sentimentalnu povest Beograda, ne zaboravljajući značajne događaje i arhitektonske stilove, ali i uz detalje, koje suvoparna istorija često zanemaruje.

"Moje knjige jesu zasnovane na faktima. Prvi nivo (skupljanja građe) su arhive, knjige, ali ja imam i drugi i treći nivo. Taj drugi nivo su svedoci istorije, porodične priče koje su sačuvane. Dosta mi znači nameštaj, predmeti... Recimo, u Novopazarskoj 55, mi kažu: 'Sedite ovde, izvolite, baš na ovu zelenu beržeru. Tu je sedeo kralj Aleksandar'. Sačuvan je čak i taj mebl. I kad sednem i pipnem to mesto gde je sedeo kralj, ja doživim te senzacije epohe. Dakle, moje priče nisu fikcija, puko igranje sa istorijom, ali ja ih dopunim sa svojim doživljajem", kaže pisac, dodajući da na taj način uvodi čitaoca u neko drugo vreme.

Mnogi njegovi sagovornici, kaže, zažale što s njim podele porodične tajne, jer u svojim knjigama ne ulepšava istinu.

"Paja Jovanović je bio poznat po tome da je ulepšavao ljude. Ja ne ulepšavam - gledam da to bude realno. Čak me sretnu na ulici i kažu: 'Gospodine Stefanoviću, vi ste dobar čovek, ali ste nam naneli mnogo štete'. Istina, zato što ljudi sada, čitajući moje knjige, imaju predstavu o njihovim porodicama, o njihovim kućama, za koje ja mislim da su tačne i nisu negativne, ali ljudi imaju potrebu da ulepšaju svoju prošlost. Imate nekoga kome je neki pradeda bio dželat, neki krvnik, a svi bismo voleli da nam je pradeda neki pijanista. Ali ono je što je. I ja kažem, ja ne izmišljam. Kad budem pisao romane, onda ćemo da izmišljamo", ističe Stefanović. 

O najvećoj ljubavnoj priči Mediale

Jedan deo novog "Vodiča" posvećen je velikoj ljubavi koja se rodila u okviru umetničkog kolektiva Mediala - između Leonida Šejke i Olje Ivanjicki.

"Neverovatno je kakve su se priče dešavale u jednom sivom komunističkom Beogradu pedesetih godina. Možete misliti - prvi body art koji ona prezentuje svuda, pa izlazi u svojim zlatnim sandalama koje su nasleđene od njene majke i bake grofice. Možete misliti taj Beograd sivi kada se pojavi jedna tako glamurozna osoba sa svojim prijateljem i ljubavnikom Leonidom Šejkom koji je jedna isto tako mistična osoba...", kaže Stefanović.

Euronews Srbija

Pisac ističe da je bio prvi koji je ušao u njen atelje nakon njene smrti, dok je bio potpuno sačuvan, onakav kakvim ga je slikarka ostavila.

"U njemu je bilo izuzetno mnogo svilenih jastučića. Njen krevet je bio prekriven svilom, namestila ga je pre nego što je otišla u bolnicu. Kad sam pipnuo te svilene jastučiće, ja sam čuo i tu rusku priču i ceo njen životopis, naravno mnoštvo slika koje nisu mogle da stanu na zidove, nego su bile kao pčelinje saće, poređane dole", kaže naš sagovornik. 

Prema njegovom mišljenju, Ivanjicki je bila žena koja je išla ispred svog vremena.

"Ona je s jedne strane bila vrlo praktična žena, borila se sama u tom sistemu koji nije voleo individualnost. Nikad nije bila zaposlena ni u jednoj ustanovi, koliko mi je poznato. Uvek je bila sama, svoja, išla je ispred vremena, slikala astronaute, gledala u to nebo, imala svoje prijatelje koji su takođe bili i zaumni ljudi, kao što umetnici bi i trebalo da budu. I ja sam njih opisao. Tako da bih voleo da moji čitaoci uđu u taj Beograd, u taj jedan sloj kojeg više nema, ali je zadržan u zgradama, u nekim ljudima", kaže pisac.

Mnogo je priča koje je do sada ispričao u svojim vodičima, ali Stefanović kaže da ih ima još mnogo.

"Shvatio sam da ću morati da napišem i treću knjigu, jer ljudi imaju potrebu da se zabeleže njihove priče. Nekako, kao da to sve ide u neki bunar, da će se baciti i nestati, a ljudi kažu: 'Dajte da ostaje nešto'. Tako da su moje knjige nešto što čuva duh Beograda. Neko ko čita moje knjige, vratiće neki duh Beograda, koji je tu, blizu", zaključuje naš sagovornik.